Opštinske novine

Стр. 434

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Да се суштина светог причешћа као таквог не би ипак мењала и да би овај црквени обред и са здравственог гледишта у сваком погледу био исправан, овај би обред требало у толико предругојанити, што ће ипак сваки верни хришћанин православне цркве добијати освећено вино из једног истог путира, само сада сваки појединац другом лажичицом, тј. лажичицом која је већ употребљавана али пре нове употребе прокувана у кључалој води, затим пажљиво опрана чистом прокуваном водом па просушена на чистом месту. У градовима, као Београду, где има чисте водоводске воде, прање кашичица се може вршити и том свежом водоводском водом. У случају бунарске чесмене воде, треба употребљавати само прокувану воду. За потребе оваквог са гледишта строге хигијене потпуно исправног причешћивања. требаће међутим не 1 или 2 кашичице већ 50 комада па и више, с обзиром на мноштво људи, нарочито ђака при причешћивању V првој посној недељи великих постова пред светле хришћанске празнике. Имајући у виду факат да је код наших основних и средњих школа причешћивање ђака обавезно, ми не можемо овом приликом пропустити а да не укажемо још једном на неопходну реформу вршења причешћа у смислу горњег излагања. Ако се у најскоријем времену не би усвојила ова хигијенска реформа чинио би се један грех много тежи и већи него 90 % грехова из црквеног индекса. За бољу илустрацију овог питања нека се помисли само на случај једне редње (ако не и епидемије) на пример заразне болести дифтерије код деце, код које су деца по прездрављењу више недел^а клицоноше дифтеричних бацила у грлу. Таква једна редња, подпомогнута оваквом нехигијенском поделом светог причешћа, имала би тешких, судбоносних последица по будућност наше школске деце. Овде не треба заборавити и на често тешке последице и компликације од дифтерије (шарлаха и сл.), које могу проузроквати и доживотне физичке мане и слабости. Осим тога, и трошкови око лечења ове опаке заразне болести велики су и у овом економски тешком времену могу довести до задоцњења лечења, што може бити фатално по живот деце у случају дифтерије, где за сваки дан задоцњеног лечења проценат смртности прогресивно расте... Један врло рђав и нездрав обичај код нашег београдског становништва, а нарочиго оног хигијенски непросвећенијег на многољ.удој периферији, јесте љубљење у уста са њиховим најближим рођацима, затим при честитању ступања у брак, после венчања у цркви, при одласку на пут, честитању славе итд. итд.

С обзиром на наша ранија излагања у погледу пренашања заразних болести па и сифилиса путем љубљења у уста, јасно је да овај начин честитања и поздрава апсолутно треба сузбијати, па макар и присилно, законски. Просто руковање при честитању пригодом разних празника и свечаности потпуно је довољно и хигијенски куд и камо умесније. Најзад, ради допуне низа конкретних примера и начина, који пружају мопућност заразе сифилиса, изнетих у првом делу ове наше расправе, напоменућемо још два три. Свакодневно се види на београдским трамвајима, како општииски кондуктер који издаје трамвајске карте, лизне или пљуцне на прсте када кида туамвајске карте и затим их даје грађанству, које их мора за време вожње чувати ради контроле. Истина, код извесног броја кондуктера налази се на кајишу о прсима и једна порцуланска теглица (од какве помаде) са влажним парчетом сунђера у њој за влажење прстију при кидању карата. На тај начин је код те неколицине београдских трамвајских кондуктера бар донекле поможено принципу јавне хигијене, али се ипак кондуктер често заборави па из навике опет лизне или пљуцне на прсте, што смо се једнога дана вршећи једну малу анкету кроз све београдске трамваје, лично уверили у скоро 90% случајева! С друге стране пак познато је да је свако влажно место па и онај влажни сунђер у теглици, врло погодно за скупљање и пребивање разних па и заразних бактерија на пр. у времену редњи грипа, ангине, и др. заразних болести. Бактеријама и у опште микроорганизмима преко је потребна за њихов живот и множење влажна средина. Влажан сунђерчић у теглици код наших трамвајских кондуктера је као поручен за пребивање свих могућих заразних бактерија. Из ових разлога сматрамо, да је целисходније и по опште здравље београдских грађана боље да кондуктери, који наплаћују и издају карте за вожњу на београдским трамвајима и аутобусима, употребљавају при одвајању и кидању трамвајских карата са с^ешчица обичну гумену храпаву навлаку на незарезаном крају оловке, која навлака за ову сврху не мора да се влажи и врло лако одваја поједине листиће са књижице, док се, на пример, самим зарезаним делом оловке може прецртавањем да ништи билет, превлачећи ону станицу на билети где се респективни путник попео на трамвај. Овакав начин одвајања и издавања трамвајских карата од стране кондуктера на трамвајима и аутобусима лично сам видео у Берлину и налазим да у сваком погледу одговара савременим прописима хигијене, те би исти требало обавезно ^авести и на београдским комуналним саобраћајним сретствима, трамвајима и аутобусима.