Opštinske novine

Стр. 538

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

— Сад ће Шваба дум-дум-дум. Бежте жене у нодрум! Овај шаљиви стих убрзо су сви Београђани научили на памет. И он је и у најстрашнијим тренутцима код преплашених жена, а нарочито код деце, уносио смех и ведро расположење. Како ни до следећег јутра до бомбардовања није дошло, то су многи напустили подруме и опет се вратили у своје домове. Прва грозница страха од бомбардовања је прошла. Почетак бомбардовања од кога се запалио цео Београд Оно што непријатељ није учинио кад су се сви надали, учинио је кад је он хтео. Следећег дана са Бежанијске Косе и од Земуна отгаочело је прво бомбардовање Београда. Прво се на Горњи Град и Топчидерско Брдо сручило неколико граната, а затим је као град отпочео и на варош да пада усијани челик са запаљивом материјом. Грађанство је >опет потражило оклониште у пећини и подрумима. Граната за гранатом је падала. Потмула топовска грмљавина допирала је са Бежаније. Рефлектори су обасјали одједеом целу варош. Да би ова ратна илимунација била што потлунија, непријатељ је зашалио ееколико 'зграда старог Моношола дувана, у чијим се магацинима налазило мнопо пре,рађе•ног и непрерађеиог дувана. У пламену су истог вечера горели: Сиротановићева стругара, Акционарски млин и фабрика Гођевац. Фабрички торањ за ливење сачме, који је био нека врста београдске Ајфелове куле, уз страховит тресак срушио се. Цела је варош била у пламену. Магацини на жељезничкој станици и магацини соли на Сави, који оу били такође од дасака, буктали су у пламену. Водоводска мрежа била је уииштена. Гасити се ништа није могло. Нема воде. А нема ни ко. Људи нису знали хоће ли пре спасавати зграде од пожара или главе своје и своје породице. До зоре све што је запаљено, нзгорело је. Зору је Београд поздравио димом са згаришта. Гранате проваљују у подруме и од сиротих жена и деце чине крваве гужве исецканог меса Последице овог првог бомбардовања највише су осетили баш они који су се сакрили у подруме. Јер огромне и тешке 305 м.м. гранате тешких аустријских мерзера цроваљивале су и најчвршће зидове. Оне су пробијале чак и по пет метара дебеле зидове на древној београдској тврђави. У један подрум, у Савамали, где су се биле сакриле десетак жена са децом, граната је ударила, експлодирала и у крваву кашу претворила све живо што се у њему налазило. Иста судба сустигла је још неколико породица које су спас потражиле у подрумима.

Расељавање грађанства са Савамале и Дорћола После ове ужасне погибије недужних жена и деце, кад се увидело да подруми, не само што не могу 'бити никакви заклони него да су чак шта више и много опасни, власти су наредиле да се све грађанство са Дорћола и Савамале расели у друге крајеве, који нису били толико на домаку нецриЈатељским гранатама. Дорћолци и Савамалци потражили су тада склониште код својих суграђана на Чубури и у Новом Селу. Интересантно, грађани са Чубуре и из Новог Села, који су и сами били пука сиротиња, избеглице са Дорћола и Савамале примили су оберучке, чак као своје фамилије. Не само да су овим избеглицама дали уточиште под кровом, него су са њима и њиховом децом делили и последњи залогај хлеба. У Савамали и на Дорћолу остале су само мачке Сву суровост бомбардовања нису осетили само људи, него и недужне домаће животиње, а на првом месту мачке, које ни по цену живота нису хтеле да напусте домове својих господара. Тако се дешавало, да кад би нека жена, са дозволом власти, дошла у пратњи жандарма, да из своје куће узме неку потребну ствар, на њу је ужаоно маукајући од глади навалило по десетак и више мачака, које сироте по месец дана нису имале шта да окусе. Ове су јадне животињице на својим костима имале само кожу. Од глади су обневиделе, а од жеђи било их је доста и бесних, тако да су и оне, поред граната, почеле да угрожавају животе Београђана, јер су на дошљаке кидисале као гладни вукови. Ваља напоменути да је онда у Београду владала беспрекорна безбедност за имовину. И ако у читавим крајевима није било живе душе, опет је сваки своје ствари затицао на месту кад је дошао по њих. Крађе су се по кућама и радњама почеле догађати тек онда кад су полиција и војска напустили варош и кад је непријатељ први пут заузео Београд. Сахрањивање изгинулих Београђана вршено је уз фијуке и прасак граната у трку Култ према мртвима ,код Београђа« . . од увек био јако развијен, па се чак 0 °Ј- К изгубио ни за време рата. Све оне ко.иг' // падали и умирали као жртве бомбардовања Београда, Београђани су сахрањивали на гробљу, и ако је ово сахрањивање било скопчано са опасношћу по живот. Пратња са погинулим Београђанином вршена је обично утрку. Јер су по улицама падале гранате на сваком кораку. Није био редак случај да породица погинулог, коЈа је ишла, управо касала за мртвачким колима,