Opštinske novine

Стр. 602

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Давање под своје деце без матера, што често бива са децом овог узраста, најбољи је начин збрињавања. Нови родитељи, узимајући дете под своје из велике љубави према деци, дају највише гаранције да ће дете родитељски неговати и васпитавати; стога социјална заштита, сем бриге да утврди ваљан уговор и води евиденцију, нема друге бриге о таквом детету. Овај начин збрињавања мале деце, сирочади, као најбољи, треба узети највише у обзир. Њега треба енергично пропагираги; треба чешће преко јавности згодним чланцима и белешкама обраћати пажњу на добре стране усвајања, па би се нашли добри људи без деце, који би се одважили и потражили децу за усвајање. Овом приликом социјална служба би морала водити рачуна о томе, да даје под своје само децу потпуну сирочад; сем тога морала би водити рачуна и о пореклу детета и здравственом стању његовом и његових родитеља и предака, у колико је то могуће, због боље сигурности оних који децу узимају. После овога начина, као препоручљиво за негу и васпитање деце, долази колонија, тј. смештање деце у породице. За децу ове категорије (1—3 год.) у обзир долази сеоска колонија, где има добре и јевтине хране, пространих станова, ширине на сунцу и ваздуху, као најелементарнијих услова за развитак младог и нежног организма. Оваква једна колонија могла би бити у једном већем, или у два-три оближња села због вођења надзора и надгледања дечјег развића. О њима би водила бригу и надгледала их једна стручна и савесна сестра, надзорница. Она би децу редовно, а по потреби и ванредно, обилазила, мерила их, прегледала чистоћу личну и чистоћу собе, постеље, рубља, одела итд.; огледала храну, начин поступања и др. На случај болести упућивала лекару; а у случају рђавог поступања предлагала промену породице. Ова би сестра имала за дужност да изналази породице и за смештај друге деце, или премештај већ дате деце. Тако би ова деца расла под најповољнијим околностима: у селу, на ширини, у чистом ваздуху, на сунцу, чисто држана и добро негована. И не само то, него би пажња на њихову негу учинила, да се знатно поправи и нега сопствене деце у дотичним породицама, па и у суседним кућама. То би био силан утицај и најбољи начин за поправку хигијенских прилика на селу. Београдски дечји Централни уред већ има на расположењу две колоније, и то једну у

Београду, а другу у селу Милошевцу, којим управља Универзитетска дечја клиника. Ову прву Централни уред може искоришћавати више за одојчад, или старију децу, али за малу децу сеоска колонија је препоручљивија. Смештање деце у дечје домове најмање је за препоруку, пошто су у оваквим домовима велика ограничења за слободно кретање деце, јер велики број тражи нарочите регуле за све поступке, а деци су те регуле највећи непријатељ. Овакве се установе касарнизирају, а деца најмање могу да трпе касарнске стеге и регуле. У колико морају да их трпе иду на њихову и физичку и моралну, па и интелекгуалну, штету. Београд, сем Дома Материнског удружења, нема ни једне друге сличне установе за децу овога узраста. Овакве су установе препоручљиве само за децу са дефектима, за децу која се тешко могу да негују у породици међу нормалном децом. Сем тога, дечји домови су добри као репрезентативне установе. Али ни овај разлог не може да опстане, кад се имају на уму преимућства отворене зашгите, заштите у породицама. Као и код одојчади, тако и код ове мале деце (од 1—3 год.), физичка нега главни је васпитни услов. Ова деца још нису духовно толико развијена, да им треба у томе правцу обраћати велику пажњу; али су физички још врло нежна, те се на њихову исхрану и хигијенске услове мора обраћати велика пажња. Стога и обданишта, и колоније, и домови морају бити узорно уређени, нарочиго у хигијенском погледу. * И у погледу заштите мале деце обезбеђених родитеља социјална служба би имала извесне дужности. Овој деци нису потребна обданишта ни колоније, али је, према структури Београда као великог града, потребно побринути се њима за сунце и ваздух. Наша Општина се последњих година у неколико побринула, стварајући у већим парковима одељке за забаву мале деце, где су најчешће уређени басени са песком. Једино на Калемегдану има и справа за малу децу. Штета је што је ових оваквих игралишта само неколико, а нужно би било да их има у свима крајевима Београда, ако не у свима квартовима, нарочито у ужем реону Београда. Доцније, кад се Београд више изгради, ова ће се потреба још јаче осећатк, стога је саветно побринути се за ова игралишта још сада, док има празних комплекса за њихово постављање.

(Наставиће се)