Opštinske novine

Стр. 622

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

стране „градске комисије за негу младежи", која као и све друго стоји под контролом и директивама централног одбора града Прага... И деца и одрасли регрутују се из најсиромашнијих слојева Прашког становништва. Деца су у већини из радничких слојева и других сиромашних редова, а одрасли припадају највећим бројем крајњој сиротињи, која нема нигде ничега, па често ни родбине. Чим кандидата прими надлежни одбор, он се, после узетих генералија о његовој личности, подвргава најдетаљнијем лекарском прегледу. Сва сумњива лица упућују се у превентивни четрнаестодневни каранТин, нарочито деца. Испитивања и проучавања су тако савесна, да буде заслужено дивљење. За свако дете изврши се тачан преглед телесног,

Претседник Чехословачке републике проф. г. Тома Масарик, са својим гл. сарадником за социјалнокомуналну политику проф. г. Д-р П. Зенклом и соиијалним радницима гр. Прага обилази „Масарикове домове" нервног и душевног стања и истражује се етиологија болести, као и евентуална породична дегенерација. На основу свега тога саставља се детаљна породична шема и одмах уводи у т.зв. здравствени картон. Затим се свако дете обавезно пелцује против богиња, дифтерије, по Пиркеу против туберкулозе итд. Ово планско здравствено контролисање и лечење довело је, да је смртност одојчади у „Масариковим домовима" свега 4%, и ако су баш та деца у највећем броју примљена анемична и са тешким поремећајима пробавних органа.

„Масарикови домови", којих је укупно 23 зграде, могу се поделити на два битно различита дела. У једном су делу груписани домови за старце и старице, за старе брачне парови и, најзад, за изнемогле и самохране грађане, као и за хронично болесне и немоћне грађане, без обзира на доба старости. У другом су делу централисане многобројне, уистини врло лепе институције за децу, од одојчади до 14 година старости, институције хигијенске, здравствене, васпитно-педагошке, школске, психијатриске итд. * Комунална политика хуманизма према старим и немоћним грађанима несумњиво је знак културног и етичког савршенства једне социјалне средине, једног народа или расе. Некада, када је човечанство било у тами варварства, деца су сама убијала своје старе и привредно неспособне родитеље или их, на једном „вишем степену" самилости одводили у шуму и остављали зверовима да их растргну. Данас се сви културни градови старају о својим старим и неспособним грађанима, без обзира да ли они потичу из декласираних редова или из пропалих јединки виших друштвених кругова! Ако би било тачно да се по мери те неге и старачке заштите цени и етичка и морална висина једног народа онда би се слободно могло рећи да Чеси спадају у етички најсавршеније народе на свету! Међутим, савремена комунално-социјална политика не сматра да су овакви ангажмани према немоћним старцима, регрутованим у већини из декласираних редова, оправдани и рационални. Она, у колико се тиче старости неспособне за привреду и живот, заузима једно скроз савремено гледиште: старост се мора заштитити и осигурати. Али у тој заштити не сме се одлазити у крајност, јер је свака сувишност на заштиги стараца и национално, и привредно, и социјално нецелисходна и непродуктивна! Само је оно комуналносоцијално старање продуктивно и рационално, које је упућено деци, народном подмлатку и продуктивним радним масама грађанства. Зато сву бригу друштва и све његове финансиске резерве треба њима посветити. Самохрана старост, регрутована, као што рекосмо, највећим делом из декласираних редова, бивших служавки, пропалих занатлија, отпуштених жандарма, лумпролетаријата свију нијанса и једног процента некада продуктивних редова — треба неоспорно да буде обезбеђена. Оставити старост да проси и да се мучи то би била незахвалност према генерацијама које одлазе; обасути је богаташким животом — то би био злочин према генерацијама које долазе! Ово што су на пр. Чеси завели у једном делу „Масарикових домова", као знак свога ч