Opštinske novine

Стр. 630

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

стању да пружи својим питомцима за исту суму (расхода) много бољи живот него у малим заводима сличне врсте. Свестрани организациони таленат проф. д-р Петра Зенкла, творца „Масарикових домова", огледа се и у постизавању највиших могућих резултата са најнижим материјалним издацима. Исто тако планском економијом, централизацијом привредне стране прашких социјалних завода и непрекидном контролом сведена је дневна режија расхода на меру, коју не може да оствари ни један ни најпримитивнији паланачки азил за старце или дом за напуштену сирочад! Целокупни годишњи издаци ,,Масарикових домова" износе око 13,778.000 ЧК. Овде су урачунати и лични издаци за 387 службеника „Масарикових домова". Просечни утрошак на једног штићеника износи дневно свега 16,45 ЧК. (на пр. у прашкој присилној радионици он износи 22,04 КЧ.; у заводу за васпитање у Опановцима 21 ЧК.; у заводу у Бохњицима 19,48 ЧК.; итд.). У „Масариковим домовима" за старце кошта дневно штићеник 13,60 ЧК., а у дечјим заводима „Масарикових домова" један питомац стаје 25,63 ЧК. У ову суму урачунато је, поред исхране, одевања, неге, васпитања и др. и издржавање школе, професора, учитеља, васпитачица, као и сва специјална дечја лечења, која су по самој својој природи врло скупа. Код одраслих штићеника урачунат је и недељни џепарац од 10 ЧК. Иначе целокупна исхрана кошта дневно свега 6,05 ЧК. од штићеника. У току једне године „Масарикови домови" добију од приватних на име помоћи и хранарине око 2,700.000 КЧ., а остатак расхода од око 11,500.000 КЧ. даје Прашка општина из свога буџета. * Шта нам се није допало у социјално-комуналној политици „Масарикових домова"!? Доиста сме ли и да се постави ово питање? Архитектонски су савршене зграде, хигијенски уређај сјајан, педагошки захтеви остварени, финансиска рационализација и здрава економија изведени до свих детаља. Па ипак има нешто. Будимо братски искрени. „Масарикови домови", као грандиозан споменик социјално-комуналног старања у капиталистичкој Европи, не треба и даље да остану златни маузолеј посвећен преживелој старости, него нека девет десетина своје преокупације и својих старања посвете деци, а тек једну десетину својим старим и осиротелим грађанима. За Праг је то доста. Утолико пре што је Прашка општина сасвим правилно завела, рекли бисмо „отворену" заштиту ста-

раца, и све оне изнемогле старце и старице, који нису апсолутно без икакве заштите, упућује у приватне домове на негу и чување, и за њих плаћа извесну награду или помоћ. Одељења за мали алијенс, требало би сасвим уклонити из дечјих „Масарикових домова" и придружити га неком општинском санаториуму или болници за душевно оболеле. На пр. Једличковим и другим сличним заводима. То захтевају и психолошко-педагошки разлози и смисао целине. Према укупном броју штићеника „Масарикових домова" (који је данас око 2000 стараца и нешто око 1000 деце) на свако дете долази по два старца или старице. Пропорција је неприродна, и зато целој установи даје карактер једног краљевски уређеног старачког азила. А то се није хтело. „Масарикови домови" имају припасти деци, коринским стубовима братске Чехословачке нације. Зар не би било згодно да се на свима павиљонима назидају још по један или два спрата и број деце временом повећа на 4—5000! А простора има и сувише, да се назидају још 3—4 павиљона уз ове данашње. Комунални трошкови на мале замрле духове и на непродуктивне старце могли би се још у многоме свести. Зашто да једно кретенасто дете, које друштву неће дати ништа, кошта два пута више од једног здравог детета које претставља снажну будућност народа и човечанства?! Од те недоношчади и прохујале старости нема никакву корист Чехословачка отаџбина;. човечанство још мање! Оставити их судбини — то би била културна срамота, недостојна једног словенског народа. Мазити их — то би био грех према хиљадама сиротињске деце неупослених радника и интелектуалне сиротиње, која пропада мукло, без протеста и галаме, те нико и не слути да је крвави трибут у помору деце већи и страшнији од сваког изгубљеног рата! Место тих излишно лечених идиота, „Масарикови домови" могли би да прошире своја одлична одељења за анемичну децу, слабу, са туберкулозним хабитусом, лимфатичним обољењима, рахитисом итд.; да појачају број школа на ваздуху; да кроз своја опоравилишта на Крчу проведу бар 10—15 хиљада прашке деце; да се прошире дечје трпезарије и тд.... Кад би се још ова корекција, социјално и расно неопходна, у потпуности извршила, могло би се с правом рећи, да су „Масарикови домови" н.ајпозитивнија и највеличанственија институција градске социјалне политике у капиталистичкој Европи!

(Наетавиће се)