Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 779

„Рађено 5 јануара 1934 на Бледу. „По слободној вољи и своме најбољем уверењу да овим служим најбоље интересима Моје миле отаџбине, Краљевине Југославије, Мога драгог народа као и Мога Краљевског Дома Ја, на основу члана 42 Устава Краљевине Југославије, одређујем да за случај да Наследник Престола из узрока набројаних у члану 41 Устава не може да врши Краљевску власт — Намесничку власт врши: 1) Његово Краљевско Височанство Кнез Павле Карађорђевић; 2) Др. Раденко Станковић, сенатор и Министар просвете; 3) Др. Иван Перовић, бан Савске бановине. Као заменика за Кнеза Павла одређујем арм. ђенерала Војислава Томића, Команданта Београда. Као заменика за Др. Раденка Станковића одређујем Јову Бањанина, сенатора. Као заменика Др. Перовића одређујем Др. Зеца, сенатора. Овај акт написао сам и потписао својеручно у два оригинална примерка од којих

ће један чувати Њ. В. Краљица, а други претседник Министарског савета. Ова два примерка овога акта ковертована и запечаћена су мојим печатом. АЛЕКСАНДАР Александар Карађорђевић Краљ Југославије" Овоме протоколу прилаже се напред цитирани акт од 5 јануара 1934 год., са Бледа. Прочитали смо и оверавамо: Павле с. р. Претседник Министарског савета, Ник. Т. Узуновић с. р. Управник града Београда, Ман. Лаз&ревић с. р Командант Краљеве гарде, армиски ђенерал. Пет. Р. Жчвковић с. р. Први Ађутант Њ. В. Краља, дивизиски ђенерал, Милан Јечменић с. р. Из Кабинета Претседника Министарског сзвета Бр. 220 од 9 октобра 1934 године.

Тек кад је званично објављен манифест Краљевске Владе, срца Београђана пренула су се из летаргичне укочености. Бол, који је до сада као мора притискивао груди, избио је искрено и спонтано. Пред Владиним манифестом очи су се пуниле сузама и бол је избијао у плачу и јецању, које се с улице пренело у домове, од луксузних палата до скромних кућица и сиротињских колеба са крајњих периферија Београда. Општа, неизмерна и неописива туга захватила је цео Београд,

од деце до стараца, од богаташа до просјака, од великодостојника до најскромнијег незапосленог радника. Тужне црне заставе залепршале су се у суморном јутру са свих београдских јавних и приватних зграда, од министарстава до јатаганмалских кућица. Код свих је бол био подједнак, дубок и тежак. Из живописних београдских излога нестало .је шаренила. Заменила га је општа црнина, портрети Великог Покојника у црним веловима и кандила која