Opštinske novine

Стр. 672

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

У тренутку ове судбоносне одлуке, већ дотле прослављени Краљевић-Војсковођа уздигао се на висину Богом даног Вође Своје војске и Свога народа. Највећа су искушења тек потом настала. Када се војска, с тешком муком и великим губицима, најзад пробила кроз планине и дошла на .домак мора, наступило је разочарење, јер још ништа није било учињено за њено прихватање и спас. Уза све то долази још једна незгода: Врховни Командант, Престолонаследник Александар, озбиљно је оболео у Скадру. Али Он неће да буде превезен преко мора, да би се у сигурности лечио, како Му је саветовано, него остаје у Скадру и ту се подвргава тешкој операцији, само да би био код Својих трупа. Шта више, онако болестан, Он и не мисли на Себе него на Своју војску, која трпи највећу оскудицу у храни и не може да буде превезена, јер савезнички транспорти не стижу или стижу врло споро. Тада се Он (16 децембра) обраћа депешом Руском Цару, у којој се горко жали што Српској војсци на морској обали није учињена помоћ од стране савезника, па моли Цара за његову високу интервенцију код савезника, да би спасао Своју војску и да би ју у миру могао припремити за нове напоре. Захвал^ујући интервенцији Цара Русије по овој депеши, ово очајно стање било је поправљено. Долази још један светао моменат ратничке величине Блаженопочившег Краља. Транспортовање српских трупа и избеглица беше отпочело. Њему нуде брод да се одмах превезе из Медуанског залива. Он то одби.ја и каже ђенералу Мондезиру: ,,Ја ћу овде остати да пратим укрцавање трупа и избеглица. И када последњи Мој војник буде укрцан, онда ће доћи ред на Мене" . . . Беспримерно је овакво схватање дужности и пожртвовања од стране једнога Владара. Он не напушта своје трупе и као тешко болестан. Он хоће прво да се његови војници спасавају па онда Он! Од тих дана, још више него дотле, Витешки Командант владао је срцима својих људи безгранично и они су били готови да за Њим пођу и на крај света. Кад је Српска војска превезена на Крф, онда је настала брига око њене реорганизације и попуне свима потребама. Врховни Командант бди над тим пословима. Уједно Он настојава да се образује Солунски фронт, у коме циљу предузима пут у савезничке престонице. Велика је била заслуга Блаженопочившег Краља за успех у овоме послу. Јер је, после две године, на Солунском фронту задан непријатељима први одсудан ударац и тај успех значио је прави почетак свршетка тако дугог и крвавог рата.

Већ у априлу месецу 1916 године прелази окрепљена, реорганизована и материјално добро снабдевена српска војска у Солун. Настаје њена припрема за излазак на фронт, на који се неће дуго чекати. Врховни Командант не пропушта ништа што је од важности да Његова војска изађе спремна да поново прими нове задатке, крваве али и часне. Он непрекидно обилази логоре, крепи и. подиже дух својим природним и приступачним опхођењем према свакоме. Њега познају сви војници, до последњега, јер је Он са многима лично разговарао у овој или оној прилици. Он је већ до легендарности популаран међу њима. Када је Српска војска, формирана у три армије, свака од по две дивизије, заузела одређени јој део фронта, у месецу јулу, Врховни командант њен продужава своју бригу и старање за добар дух и уредно снабдевање свима потребама. Нове, крваве борбе отпочеле су ускоро. У септембру је заузет Кајмакчалан, на коме, први пут после једногодишњег ! изгнанства, Срби опет ступају на национално тле. У ноЕембру је повраћен Битољ. Следећих година, 1917 и 1918, отпочињу припреме за одлучну акцију !са Солунског фронта. Иницијатива за то припада у првом реду Престолонаследнику Александру. Он, са својим сарадницима, непрекидно проучава план операција, па налази да би једном одлучном офанзивом са Солунског фронта, и баш са сектора Српске војске, могли да се постигну велики резултати. Тај је план био и усвојен потом од стране Главне команде савезничких трупа у Солуну. За све време ових припрема Врховни командант Српске војске неуморно ради да се оне што боље и потпуније изведу. Он има своју осматрачницу на Јелаку, на домаку непријатељских топова. Често је међу својим храбрим ратницима. Лично учествује у свима важним осматрањима. За све се интересује. За све настојава. Његова брига и помоћ осећају се свуда. Дошао је, најзад, дуго жељени и очекивани час. Почиње, 14 септембра, добро организован и припремљен напад у циљу пробоја непријатељског фронта на Добром пољу. Напад успева. Пада потом и друга непријатељска линија. 16 септембра дефинитивно је пробијен непријатељски фронт. Настаје онда гоњење, коме по енергији једва да има неколико равних примера у целој ратној историји. Ово гоњење, које се може убројити у најславније подвиге Српске војске, пружило је једну прилику више да се види колико је њен Врховни Командант имао онога правог, дубоког ратничког смисла и духа. Када је Српска војска, продирући за непријатељем