Opštinske novine

4

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 685

Октобра 1917 године израђен је за савезничке Врховне команде — француску и енглеску — меморандум о Солунском фронту, у коме је детаљно оцртан план .будућег пробоја немачко-бугарског фронта. У истом изнет је предлог: да се најтежа задаћа повери српској војсци и да се пробој изврши на њеном фронту на тешко савладљивом и изразито планинском земљишту. Настојавање Врховног Команданта, да се овај план усвоји, били су најзад крунисани успехом. Од стране Врховне Команде Савезничких војсака на Западном фронту тзј је план усвојен, а 16 маја 1918 исти је усвојен и од стране главне савезничке команде на Солунском фронту, која је имала да га изврши. У почетку 1918 године од приспелих добровољаца, из Русије и Америке, и од Вардарске Дивизије формирана је Југословенска Дивизија. 9 јуна 1918 године постављен је за команданта свију савезничких снага на Солунском фронту, француски ђенерал Франше Д'Епере, војсковођа спреман и одлучан, који се већ одликовао на Западном фронту. Од његовог доласка почеле су грозничаве припреме за пробој Солунског фронта, које су у току месеца августа завршене. У току ових свију припрема, од месеца јуна, Врховни Командант је у непрекидном кретању,^ обилазећи фронт и својих армија и савезничких војски, да би се на лицу места упознао не само са ситуацијом на бојишту, но и моралом трупа и старешина, који су имали да изврше овај велики чин. Конферишући са свима истакнутим вишим командантима српске и савезничке војске, Он је проучавао до детаља рад свих трупа. Нарочито је био неуморан у обиласку фронта српске војске, где својом појавом подиже дух трупа, ко.је су већ и саме осећале шта се спрема и жељно очекивале заповести за општи прелазак у офанзиву. 14 септембар 1918 године био је одређен као дан почетка савезничке офанзиве и пробоја Солунског фронта. Пробој непријатељског фронта имао се извршити на сектору српске војске, с тим, да се главни удар управи на отсеку II српске армије. I За главни удар на отсеку II армије групиписано је 5 пешадијских дивизија, од којих две француске и три српске, са 363 топа. Истима је садејствовала I српска армија јачине 3 пешадијске и једне коњичке дивизије са 217 топова. 14 септембра у 8 часова отпочело је снажно бомбардовање непријатељског положаја, које је трајало 24 часа, а 15 септембра у зору пешадија је извршила јуриш. После крваве борбе, која је трајала целог дана, 15 септембра, непријатељски положај пред фронтом II

армије: Кравица—Добро Поље—Соко био је заузет. Овај успех био је проширен новим нападима 16 и 17 септембра, у току којих су заузети други и трећи непријатељски утврђени положај. На тај начин до 17 септембра увече пала је цела непријатељска утврђена зона и у непријатељском фронту учињена је бреша. Од тог тренутка српска војска, у виду лавине, надирала је снажно напред тако, да је ниједна брана није могла зауставити. II армија управила је своје надирање правцем ка долини Вардара, у циљу пресецања ове важне артерије, а I армија лево од II армије, у циљу пресецања комуникације Прилеп—Градско. До 19 септембра увече трупе I и II армије извршиле су продор у непријатељском распореду око 50 км. по дубини, чиме су у велико биле угрожене I бугарска армија код Дојрана источно и XI немачко-бугарска армија код Битоља западно. Тиме је извршен стратегијски пробој непријатељског фронта. Међутим, напад које су извршиле енглеско-грчке трупе код Дојрана, пропао је, а напад француских и италијанских трупа код Битоља није имао успеха. Због тога ситуација српске војске, створена њеним наглим надирањем у дубину непријатељског распореда и неподржавана од оба крила савезничке војске, била је опасна, а опасност је поглавито лежала у томе, да непријатељ са суседних делова фронта, на којима је имао успеха, довуче снажне резерве и својим кљештима — дејством са крила, смрви српску војску, што је — у ствари — и била идеја команданта групе армија на Маћедонском фронту, ђенерала Фон Шолца, који је командовао XI немачком и 1 бугарском армијом на фронту од Охридског језера до планине Беласице. На Буковику, у Штабу Врховне Команде, владала је ове ноћи — 19/20 септембра — озбиљна и свечана тешина. Врховни Командант, као и остали позвани фактори, у чијим је рукама била судбина и част не само Србије, већ и целокупног Југословенског народа, имали су да донесу судбоносно решење: стати на освојеним положајима и прећи у одбрану, одричући се плодова добијене победе, или продужити офанзиву, презирући опасност која је претила српској војсци. Дискусија по овоме судбоносном питању била је кратка. Врховни Команаднт, као најодговорнији, доноси одлуку, која је и доликовала праунуку неумрлог Вожда Карађорђа: Напред у славу или смрт! Чим је пала ова одлука од стране Врховног Команданта, одмах су издата хитна наређења Команданту I и II армије, да најенергичније продуже офанзиву и гоњење непријатеља и то: I армија ка Велесу, а II армија ка Градском и Штипу.