Opštinske novine

Стр. 686

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

24 септембра у руке српских трупа пада Градско, та огромна база за снабдевање непријатељске војске на Маћедонском фронту. 26 септембра српске трупе заузимају Штип и Кочане и продужавају надирање ка српскобугарској граници. 27 септембра Бугарска Врховна Команда послала је у Солун своје парламентаре Команданту савезничке војске, ђенералу д'Епере-у, а 29 септембра закључено је примирје, с тим, да 30 септембра у подне престану непријатељства на Солунском фронту. На овај начин, после 15-то дневних борби Бугарска 'је била избачена из кола непријатеља, она је капитулирала. Какав је утицај на непријатеља учинио пробој Солунског фронта, најбољи је доказ тај, да је Турска, два дана после капитулације Бугарска послала своје парламентаре, да закључе примирје с источном савезничком војском. А колики је удео српске и савезничке војске на Солунском фронту, у коначној одлуци рата и победи опште савезничке ствари, најбоље може послужити чињеница, да је главнокомандујући немачке војске, прослављени маршал Хинденбург, на четири дана после бугарске капитулације, упутио немачком канцелару депешу ове садржине: „Пошто је непријатељска војска пробила Солунски фронт и Бугарска капитулирала, а ми немамо свежих резерва, то је потребно одмах закључити мир с непријатељем". На овај начин „они бедни остатци српске војске", како их је с презирањем називао ђенерал Фелкенхајн у новембру 1915 године, под вођством свог дичног И неустрашивог Врховног Команданта, Престолонаследника Александра, а у садејству са својим храбрим савезницима — француским, енглеским италијанским и грчким трупама — победише Бугарску, примораше Турску да закључи примирје, учинише да се Аустро-Угарска распадне и немачки колос потресе, те да се под ударцима великих савезника на западном фронту скрха и замоли за мир. Енергично и неуморно гоњење, које су после извршеног пробоја предузеле српске армије, остаће класичан пример у ратној историји целога света. Кад је I српска армија избила испред Скопља, у правцу граничног фронта предкумановске Србије, ђенерал Д'Епере озбиљно забринут због ситуације у којој се ова бројно слаба армија налазила, обзиром на концентрацију знатних аустро-немачких снага код Врање и Ниша, наређује, да се армија задржи и не срља у даље авантуре. Овај хладни стратег, правилно ценећи стратегијску ситуацију на војишту, жели да код операција, под његовим вођством, буде заступљен принцип сигурности у највећој мери, како се постигнути успеси не би компромитовали. Он узима у процену све чињенице стратегијске ситуације, изузев психички

фактор т. ј. душевно и морално стање српске војске. Али, зар се могла задржати бујица српских трупа на прагу њихових домова, од којих су оне биле одвојене три године? Врховни Командант српске војске, Престолонаследник Александар I, налазећи се у непосредној близини својих трупа, осећајући како дише душа и куца срце Његових ратника, по други пут доноси судбоносну одлуку и издаје историјску заповест:' ,,Напред у победу и славу". Већ 3 октобра код Прешева, трупе I српске армије долазе у додир и сукоб с новим непријатељским снагама, 9 аустријском дивизијом ојачаном с пет немачких батаљона. У борбама око Прешева и Врање, ова је дивизија била потпуно растројена, оставивши око 50% заробљеника. На снажним положајима јужно од Ниша I српску армију дочекале су нове знатно надмоћније, свеже немачке снаге, пребачене возовима из Бугарске, Русије и са западног фронта. И ако два пута јаче и одморне, немачке трупе латиле су се одбране с циљем, да зауставе даље победоносно надирање српских трупа. Трупе I српске армије, избијајући ка Нишу, биле су већ заморене непрекидним дуготрајним маршевима и борбама од Солуна и нарочито оскудицом у снабдевању средствима за живот, ко.ја се из позадине у опште нису ни могле добити, због велике дужине комуникацијског правца ове армије, и због потпуно разорене железничке пруге од стране непријатеља, а нарочити недостатак осећале су у муницији и осталим борбеним средствима; поред тога почеле су да трпе и од епидемије грипа. Па и поред свега тога I српска армија предузима напад и, у неравном бо.ју, туче надмоћније немачке трупе, заузимајући Ниш и околне снажне положаје око њега. На овај начин у боју код Ниша, који је добио карактер једне битке, трупе I армије задобијају одсудан успех, којим је, може се рећи, било решено питање ослобођења предкумановске Србије. Немачка Врховна Команда на Балканском фронту, после пробоја Солунског фронта, где је у главном претрпела стратегијски неуспех, код Ниша била је тучена и на тактичком пољу. У току свог отступања даље на север немачке трупе, дајући отпора у неколико јачих заштитних борби, желели су да извуку свој ратни материјал и огроман плен, који су запленили у опљачканој Србији и да заштите своје повлачење преко Дунава и Саве. 29 октобра I српска армија избија на Дунав и Саву, а 1 новембра 1918 године трупе I српске армије улазе у ослобођени Београд,