Opštinske novine

Стр. 822

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

тих послова припадао. Статутарни градови иа подручју Словеније и Босне и Херцеговине, краљевски слободни градови и градови са уређеним магистратом у Хрватској и Славонији, као и муниципални градови и градови са уређеним сенатом у Војводини, са малим изузецима вршили су послове опште управе у обиму у коме их врши срески начелник у срезу, док су се вароши у Србији и Црној Гори, као и градови у Далмацији од сеоских општина разликовали једино по сложенијој организацији и ширим овлашћењима за самостално одлучивање, а не и по обиму наложеног делокруга и по положају у хиерархији јавних управних власти. Основни задатак сваког новог закона о општинама је у томе, што има да уравнотежи два супротна настојања: настојање комуне за што слободнијим животом, и настојање државе да јој право надзора над комуном буде што веће. Но, ово је проблем који свака генерација мора да реши за себе, према својој индивидуалности, према задатку који јој налаже историја. Појам самоуправе није релативан појам, али је релативна мера самоуправне слободе која се у једном одређеном тренутку може дати. Она је зависна од целокупног унутрашњег и спољашњег положаја државе, од одредаба Устава, од владајућег државно и друштвено философског схватања односа државе према људским асоцијацијама, удружењима, задругама и сличним творевинама. Према томе, било би погрешно, да се је нови закон, просто, стварао из старих покрајинских прописа, уносећи у њега све оно што је ваљало, а одбацујући остало. За нове прилике и потребе нису се могли потражити стари правни и управни облици, па били они у своје време и потпуно одговарали. Створити се морало нешто ново, разуме се не са циљем да се по сваку цену новотари, већ у намери да се животу да потребни адекватни израз у норми. Основна начела на којима базира закон о градским општинама, према томе, произлазе из научних сазнања и практичних искустава садашњице; њихово упоређивање са оним што је било могло би дати интересантне податке за историју развитка самоуправног права, али ново уређење не би могло објаснити. Без нарочите потребе, ми се стога и нећемо задржавати ретроспективном анализом наших нових тековина у закону, већ сматрамо за корисније да их покушамо образложити из потреба времена и прилика у којима живимо. Претходно, реч две о томе како се технички решило питање доношења закона за сеоске и градске општине. Од самог почетка пројектована су два посебна потпуна прописа, ма да је уређење градске општине, у основи, исто што и сеоске. Такви су пројекти и донети један за другим, у временском растојању од 16 месеци. Каснији закон, тј. закон о градским општинама, не упућује на

идентичне одредбе ранијег сеоског закона, већ их понавља, где је то потребно. Тако је дошло до тога, да је један повећи део закона о градским општинама дословно једнак сеоском. Просто су поновљене: Глава II о члановима и становницима града као и основне одредбе предизборног и изборног поступка, —- а незнатно су прерађене одредбе о буџету и његовом извршивању, као и прописи о државном надзору и правним средствима. Добра законодавна техника и економија избегава таква понављања. Уколико има више основа на којима се једно право заснива, утолико је то право несигурније. Закон је збир наређења, а наређење губи од своје ауторитативности, ако се понавља. Понављања могла су се избећи утолико пре, што су неке материје уопште могле бити издвојене из оба закона о општинама и нормиране посебним законима. Материја за себе су одредбе о општинском статусу за које ,не постоји никаква нужда да су обрађене у самим законима о општинама. Као што су држављански и породични статус уређени посебним законима, законом о држављанству и законом о личним именима, тако је то могло бити и са општинским статусом. За изборни ред било би добро да није у склопу закона о општинама, јер је то материја еминентно политичке природе, која ће се много и често мењати, па према томе не спада у закон који је срачунат на дужи период важења. Какве последице има скупљање у једноме закону изборног реда и одредаба о организацији општине, надлежности њених органа, о општинским службеницима, општинским финансијама, надзору државне управе и правним средствима, види се, ако упоредимо Српски закон о општинама са Далматинским и Словеначким градским законима. Српски закон, који изборни ред не одваја од других одредаба, управо је прорешетан изменама и допунама, док су остали поменути закони остали цели, ма да су тридесет година старији од српскога. И поред свих ових разлога решено је, да се пође путем упоредних, тј. потпуних закона за сваку врсту општина, па макар се текст, делимице, и понављао. Разлог је законодавно-политичке природе. Сматрало се, да изједначење онако шареног законодавства као што ,је било наше дојучерашње општинско, а нарочито градско, већ по себи значи огопман корак у напред. Свака новаиија је бооба са заточницима затеченог стања. а свака бооба тражи жртве. Процес међусобне асимилацше не може се извршити без товења: потпебно је било да се градовима тај поопес олакша, а не да се V њега уносе нове компликације. Жеља је била, да се граћанину да у руке потпун заокружен пропис кош му омогућава да се што боже и потпунше снаће у новим поиликама. Тек кад прелвићени 1 *единстгсени тип гоала у земљи буде остваоен, моћи ће се учинити онај други даљи корак који је потребан да се постојеће општинско