Opštinske novine

1*

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 823

и градско законодавство и технички усаврши и доведе у склад са правилима модерне законодавне вештине. * Од основних мисли закона о градским општинама расмотрићемо само најактуелније, и то редом: градски статус; активно и пасивно изборно право за градско претставништво; организацију градске егзекутиве; деконцентрацију градске управе; обим наложеног делокруга; градско финансирање, и државни надзор над градском општином. * И пре ступања на снагу Закона о градским општинама, становништво града делило се на више класа, према преимућствима политичке или економске природе. Најистакнутија је била класа чланова града и класа становника града. Поред градског чланства, у Словенији, Далмацији и Хрватској и Славонији постојала је још и једна ужа припадност граду која се звала завичајност. Завичајност је постала оцепљењем од чланства општине. Ово се оцепљење извршило у времену, кад је победом индивидуалних слооода, (као што су слобода сеобе из места у место, слобода стицања непокретног имања, слобода избора рада и конзума), градове почео да поплавља свет који прети да поремети њихов конзервативни друштвени ред и уздрма њихове финансије. У одбрани од тога света, не поседујућег па зато и несталног, живећег од ручног рада па зато и мање имућног, створила се у оквиру чланства града које је било сразмерно лако стећи, једна ужа и строжија припадност граду у виду завичајности, која је једина давала право на издржавање или помоћ у случају осиромашења. Законодавац је обе поменуте институције слио у једну, назвавши је чланство општине, стим да су и права и дужносту која су била везана за завичајност, сада везана за чланство општине. Нема сумње, да је ово један корак унапред, учињен у циљу упрошћавања затечених правних институција. Али је исто тако и несумњиво, да будуће законодавство неће моћи да стане на томе ступњу развитка, већ да ће што пре морати учинити још и један корак даље. Чланство општине, како је уређено новим законом, је институција која изумире; не само код нас, већ и у страним државама са сродним приликама као што су наше, ова је институција много изгубила од свога оправдања и стога изчезава. Наиме, за време свога најпунијег развитка, чланство општине или завичајност биле су институције скопчане са многим значајним правима и привилегијама, па је било сасвим природно што је њихово стицање било везано за тешке и строге услове. Поменути само право слободе кретања и сељења, право стицања непокретног имања, право вршења

трговине, заната и друго. Новим законима много се умањио значај чланства општине тиме, што поменута права нису више везана за општински статус. Ван закона о градским општинама, данас је чланство општине од значаја једино још, прво у вези са пријемом у држављанство, јер страни држављанин који није југословенске народности, да би могао бити примљен у наше држављанство, мора доказати да му је једна наша општина зајамчила пријем у завичајну свезу, а друго у вези са војно-територијалном припадношћу војних обавезника, јер се евиденција војних обавезника води према чланству општине. По самом Закону о градским општинама, чланство града даје способност бити градски часник, право стављања примедби на буџет и завршни рачун, право жалбе на одлуке опште природе, и, као најважније, право на издржавање или помоћ у случају осиромашења. Могу да постоје још и специјална уређења о искључивом праву чланова на уживање одређених добара и установа. Међутим, постоје законодавна настојања која иду на то да се некоја од поменутих права и дужности еманципују од чланства општине и уреде независно од њега, независно од његових тешких и строгих услова. Тако се војна управа жали већ више година, да је чланство општине све мање и мање подесна основа војно-територијалне принадлежности и евиденције. Тражећи нову основу, војна управа се решила да као надлежну општину војног обавезника, тј. општину у којој војни обавезник остане надлежан све до истека војне обавезе, утврди општину првог регрутовања. Пројекат још није дефинитиван, али се на њему убрзано ради. Као основа на којој се заснива припадност општине, чланство општине је напуштено чак и код једне тако важне институције као што је опскрба сиромашних лица. Познато је, да је законом о болницама сношење трошкова за лечење сиромашних лица, према врсти болести, пребачено на државу, бановину и општину петогодишњег сталног настањења, а не на општину чланства, и то само зато да би болнице брже дошле до новца; ислеђивање и утврђивање општине чланства је гломазан посао и траје предуго. Све јача индустријализација привредног живота, све јача флугтација становништва несумњиво води општини сталног становништва, тј. општини у којој ће се општински статус заснивати на сталном настањењу, а не на аутоматски стеченом или по молби признатом чланству. Уколико општина сталног становништва још није уведена, у индустријским земљама она ће се увести раније, а у аграрним земљама касније. Друго је питање, да ли ће у општини сталног становништва општина моћи да остане и носилац дужности издржавања сиромашних сталних становника. Замислимо само, колико се, и како брзо, данас мења место сталног настањења, па ћемо