Opštinske novine

Стр. 16

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ће напредни елементи свих градских општина давати тон својој комуналној политици. Али док то време не дође — ове напредне рестрикције финансиске самоуправе градских општина потребне су баш у име њихове сопствене културе, полета и социјалног прогреса! Као што пуна, ненормирана и без претходних смерница финансиска аутономија није у ове дане препоручљива, јер може да се извргне у социјално реакциоиарни инструмент конзервативне мањине, тако је још мање допадљива и корисна данашња ропска зависност градских општина од надзорних власти и црвене цензорске писаљке њихових органа! Надлежни органи надзорних власти који су иначе у већини наши одлични и високи финансиски стручњаци — нити познају, нити могу да знају живот сваког града понаособ, његову динамику и његове лотребе л животна >стремљења!. .. Једино сами градови, кроз своје комуналне управе и нико више, могу знати колико им и у којим сразмерама шта треба, и «а коју финансиску основицу могу да те потребе поставе и остваре!... Зато, ако су предвиђени финансиски извори градсхе општине социјално праведни и напредни, надзорна власт има да их прими, не упуштајући се у детаље, које и онако не може њен орган да познаје боље од -— локалне градске управе!... То би била здрава финансиска самоуправа... Међутим, досадашњим се радом често одлазило у нонсенс! Кад би се покупили градски буџети за десетак задњих година и компаративно лроучиле примедбе надзорних власти, добио би се овај закључак: да надзорна финансиска власт има само један циљ — да општине не оптерете много грађане! Све друго долази на споредније место!. . . Међутим, није зло у великом буџету, у великом оптерећењу грађана, него је зло у несоцијалној и неправичној подели, како комуналних терета, тако и комуналних расхода. А у ово питање надзорна власт, па ни највиша финансиска институција — Министарство финансија — не улази, јер је оно, бар све досада, било изван њихове компентенције! У својим ранијим студијама,*) као и чланцима, штампаним у „Београдским општинским новинама"**) и „Савременој општини",

*) Види књигу: „Наши социјални проблеми", одељак о комуналним финансијама, (издање Геце Кона 1932 г.). **) (види часопис „Б. О. Н." стр. 1167 за 1931 г ч и стр. 629 за год. 1933).

ми смо пружили низ конкретних предлога за реформу комуналних финансија, као и за основу тог неопходног Закона о комуналним финансијама. Овога пута жеља је наша да кроз анализе приложених .најновијих статистичких података секретаријата Савеза градова, који су најтачније прикупљани и ових дана брижљиво сређени —- само покажемо сву нерационалност и социјалну неправичност досадашњих комуналних финансија апсолутне већине наших градова, односно, да покажемо сву прешност доношења једног савременог, социјално-правичног и напредног Закона о комуналним финансијама. I I Анализа расхода наших градова Пошто желимо да се у другом делу овога написа дуже задржимо на анализи прихода градских општина, то ћемо се сада задржати само на анализи расхода градских општина, служећи се системом поделе расхода по главним гранама намене, коју је успешно стан- дардизирао главни секретаријат Савеза градова у својим статистичким извештајима. Маколико да је данашња општа економска криза узела ужасне размере, ипак се рационалном применом продуктивних и праведних финансиских извора може да обезбеди нормалан рад градских општина на извођењу једног широког комунално-социјалног програма. Међутим, колико су још нерационални и несоцијални расходи чак и оних градских општина, које су иначе у току последње деценије учиниле гигантске кораке у своме развитку и унапређењу, види се најбоље издоње табеле, у којој смо пружили анализу комуналних расхода само градова са преко 20.000 становника, а расходе осталих, мањих градова, пружамо у просечним цифрама, по Бановинама. Ма да има врло напредних малих градова, где је смисао за комунално-социјалну политику врло снажна и експанзивна, ипак многе наше мале градске општине нису чак ни предвиђале позиције расхода за социјалну акцију, јер према стању свога буџета, (кога су последњих година преоптеретили админиетративни трошкови за државне послове пренесеног делокруга), те мале градске општине уистини нису ни могле, и поред најбоље воље, да се посвете својим основним социјалним дужностима! Нажалост, услед ограниченог простора ми се морамо задржати на детаљној анализи расхода само великих градова (са преко 20.000 становника):