Opštinske novine

Стр. 104

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

те треба да да свој пристанак градско веће. У протиБном да Државни савет решава у крајњој инстанцији. итд., итд.

Једно је несумњиво. Ми стојимо пред бурним социјалним догађајима целог цивилизованог света. То виде сви државници од најконзервативнијих до најнапреднијих. Сви се слажу бар у тој једној констатацији: Да су многе старе привредне форме преживеле, да оне коче даљи економски темпо, и да се на комунално финансиску политику не може глсдати не само предратним очима, него чак ни овако како је она посматрана пре дзе и три године. Природно да и лш не можемо више правити буџете, и водити комуналне финансије онако како је то било у оне старе и тихе дане нашег патријархалног живота. Мора се храбро кидати са штетним традицијама и ићи напред те и кроз комуналну политику помагати све добронамерне напоре да се народ без потреса поведе новим и бољим путевима друштвеног прогреса, који ће му обезбедити мир и срећнију будућност... Нов дух времена императивно захтева нове оријентације; измењена економска ситуација, критична баш зато што је пуна хаоса, захтева нове и брзе методе рада. Нојизам је у приватном животу штетан; у животу државе и муниципије — катастрофалан! Од Рузвелта до Хитлера, цео свет, сви водећи кругови виде да су патријархални методи управљања у Држави и општини преживели, и сви су настали да их замене по неком снажном акцијом, истина у већини реформаторско-утопистичког или палијативпог ефекта. Али илузорни реформизам треба одвојити од комуналне политике која је искључиво локалног карактера. Градским самоуправама треба брзо дати један савремен и либералан закон о комуналним финансијама. Ако је игде широка самоуправа могућа и корисна, корисна је ту. Не треба се плашити финансиског слободоумља. На против. Већа опасност

је од данашшег финансиског реакционарства. И баш тога ради потребно је у закон унети опште линије комуналног рада испод којих се не може да креће финансиска аутономија градова, потребно је и ако нетаксативно, изнети један комунално-социјални програм градских општина, обавезан безусловно за све градове. Испод назначене у закону мере не може се ићи„ него само преко ње. Државна надзорна контрола, тај највиши финансиски „вето", не треба да се садржи у црвеној цензорској писаљци, него у сузбијању градских општина да избегавају финансиске терете и пропуштају да изнађу финансиски реалну подлогу за своје велике социјално-комуналне програме. Од ускогруде финансиско-бирократске диктатуре треба прећи на високу културно-социјалну иницијативу... Оздрављење комуналних финансија није тако ни лака, ни проста ствар. Што је најстрашније — оно само у пола лежи у компетенцији градских општина. Друга је половина у рукама Државе. Није само у питању Закон о самоуправним финансијама. Потребна је читава серија закона: од реформе државног финансиског и пореског законодавства, па до доношења низа закона са нотом социјалне правичности:закона о сузбијању скупоће, закона о становима, закона о сузбијању неупосленссти итд. Уз њих и читав низ уредаба и правилника, као нпр. уредбу о општ. предузећима у циљу регулисања тржишних цена, уредбу против фалсификовања робе, итд., итд. Све је то тесно повезано са проблемом оздрављења градских, самоуправних финансија, као што су све привредне манифестације једног града, па и целе државе, органски везане за комуналне финансије. Зато би се само свестрано комбинованим мерама успело да се бар донекле изађе из ове финансиске ситуације наших градова, која је парализовала цео живот градова и од градских муниципија створила анемична административно-управна бића и полициске подекспозитуре, и ако су градске општине одређене историјском логиком догађаја да буду живе и снажне установе за подизање животног стандарда својих грађана.