Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 71

државотворство прогласио божанским. У Хилендарском типику Сава велича ода зато што је оставио царство ,,свога отачаства и сзе што је на земљи". По тој реченици би изгледало да за Саву не претставља вредност Немања него Симеон. Међутим, Сава одмах додаје, како је његов блажени отац, — побегавши из света који заборавља душу" хтео „да као што тамо оправда своје царство да тако и овде" (буде)*) Сава је био државник највећег стила. У чему се састоји глатши успех државништва Савиног? Немањин империјализам је наилазио на отпор народне масе. Та маса, чији добар део беше боI умилски, није се хтела да измиои с аним што је Немању чинило огоомном императсрскзм фигуром и што је његову државу оспособљававало да буде изнутра и споља све силнија. Немањино дело је грандиозно, али је трзбало масу народну оспособити да у души понесе Нема;њину државу. Тај посао јз свршио Сава. Он преко цркве приводи масу држази. До азтокефалије „празославна црква у Србији стајала је под охридском митрополијом, давно већ сасвим погрченом, дрско словенофопском и редовно и политички рђаво расположеној према Србима". (Никола Радо~чић: Свгти Сава). Од једне укоченз и ненародне цркве Сава је начинио народну, живу цркву. Ражалујући туђински високи клир и постављајући цркву на широку демократску оснозу, Сава је учинио огроман уступак ономе што јз, и поред свих Немањиних гањања богумила, остало з? души народној од једне јереси која је нагонски тежила упрошћав^њу и демократизацији. Црква је постала народна, а ту цркву Немањин син је ставио у службу држави у којој је живео дух његовог исполинског оца. На Истоку, уопште, однос државе и хришћанске цркве готово одувек сасвим јз друкчији него на Западу. На Истоку никада није било онога што би се могло назвати папским цезаризмом. Савина концепција односа државе и цркве у генералним линијама припада Истоку, али Сава уноси и нешто чисто свога. Насупрот католичком схватању, које све државе ставља под тиранију једне универзалне цркве, Сава је дао и остварио идеју народне цркве. И то је Савина оригинална мисао, јер се не може прихватити тврђење да је њему могла бити узор Бугарска патријаршија под Симеоном Великим... Сава је коначно решио богумилско питање, и на начин који сведочи о његовој генијалности. Маса народна, коју је Сава преко цркве привео држави, неће више никада бити противник државе, као што беше маса коју је Немања гонио мачем и огшем. И у ропству Турцима она неће изгубити нагон државг који

*) Др. Л. Мирковић Хилендарски типик (Годишњица НикоЛе Чупића, књига Х1ЛУ, !9д5.)

јој Немањин син дарова. Кад је Синан спаљивао мошти Светога Саве, он је, у свој својој сатанији, тачно разумевао колико јз тај Ћаурски светац непријатељ турске државе. И у легенди о томе Сави, који је у једноме часу и моштима свога родитеља оца спасавао Немањину творевину, осећао је Синан нашу прошлу и нашу будућу државу. Сава је и у моштима свога родитеља осећао снагу државе, и сасвим је разумљиво што је злотворски противник наше расе и наше државе предао ватри мошти тога Саве који је, верујући у царство Божје, веровао у царевину свога оца, свога народа. * * * Свети Сава је најзаслужнији син наше расе по томе што је више него и један наш човек потврђивалац живота. Он је наш народни светитељ и наш Радосник. Наша рана детињства, наше основне шкзле кликћу на легенди о бекству златокосог госпздчета. Нашим детињским уобразиљама и душама годи то бекство као најлепши романтички подвиг, а наше зрелине су понете дивљењем и пијететом према Савином неуморном грађењу. Зато што је градио, Сава је, као главар цркве, водио један живот који није одбацивао задозољства људска и лепоту. Он је био прави човек. И он, који је у спровођењу својих намзра умео да се послужи и рафинираним методима, беше толико убеђен у вредност своју и своје историске активности да се није освртао.на оне лицемере који га, увијени у плашт светости, клеветаху бестидно. Градио је и веселио се својој грађевини. Умро је као старац. Умро је мирно, лако. Отишао је онамо онако као што је и право да оде човек који је овде на земљ(и и у своме народу живео један потпун и блаштворан живот. Умро је смрћу земаљског радосника и земаљског праведника. Наше душевне клонулости требало би да се стиде пред Светим Савом. Ваља нам се свима од Савиног животног славља учити вери у нашу предубоку расу и у нашу моћну државу. Бесмртна је наука Светога Сазе. Он, потврђивалац живота, умзо је да дурашно ради на џиновском делу свога оца и знао је да, у оно исто време када организује самосталну цркву свога народа, показује једну верску толеранцију. Ако човек мисли на време у коме је делао, Савина верска широкогрудост достојна је дивљења. Несаломљива вера у државу и верска толеранција морају прогкети све Југословене. И морамо одбацити пусте сплинове и ружне мизантропије. И морамо раздрагано улагати све наше силе да се још више радује вечни и Богом наше историје благословени дух нашег народног светитеља и наддег Ра,досника.