Opštinske novine

београдске новине

Стр 97

* Чудан и неоправдан застој у своме напретку показивала је наша опера до скора. Можда већа активност на почетку ове оезоне не значи поновни успон у њеном развитку, али у сваком случају је похвална. Неколико мла;дЈих и амбициозних људи, којима је, на жалост не намерно, остављена опера да је воде, уливају нам нове наде. * Шарл Гуно вомпозитор „Ромеа и Јулије" има своје истакнуто место у историји музике. Француска опера почев од најранијих музичко-драмских покушаја, па преко музико-драмске концепције Глука долази до Мајерберове велике опере пуне и музичких и драмских немогућности и претераности. Патетика и ефекат, спољни сјај и бесадржајност су главне карактеристике њене док музика губи везу са драмском садржином. Све то доводи до великог виртуозитета Мајербер. Реакција на тај стил је лака и лирска комична опера специално француског жанра са аријама, куплетима и шавсонама. Овај стил тако присан француском духу долази до крајње коноеквенце, бљутаве сентименталности, из које се излази појавом Шарл Гуно-а творца „Фауста". Шарл Гуно враћа француску оперску продукцију у давно прекинуту и заборављену традицију Лилија и Глука да после њега, а његовим утицајем дођемо до Бизе-а и Масне-а. Ипак тај етил који спаја две концепције великооперску и комично-оперску, није довео до потпуног остварења музичко-драмских идеала, јер је личност Шарл Гуно-а била предистилирана више за лирско-сентиментално изражавање него за велике драмске моменте. Гуно пише музику искрену, мелодијски слатку, хармонски сонорну са инструментацијом која не жели да ое намеће. Интересантна је његова тема да баш дела великог формата, као што су Гетеов „Фауст" и Шекспиров „Ромео и Јулија", изнесе на оперску сцену. Међутим у њима види само љубавне и лирске моменте погодне његовом духу. Сву ону дубоку психологију

љубави, фаталност и експозу живота и страсти није могао да да кроз призму свог нежног надахнућа. Редитељ г. Улуханов се. трудио свим средствима да остане у шаблонској режији, која му је по свему судећи најближа. Нове могућности које пружа модерна режија сасвим су стране г. Улуханову. Декоративни начин, без улажења у психолошку страну дела, увео је и извођача и дело у монотонију из које се излазило само личном заслугом појединаца. То је грешка, Не видим оправданост овакве режије после режија г. Хецла, који је већ увео модерну режију и придобио за себе и критику и публику, а верујем и извођаче. Насловне улоге у „Ромеу и Јулији" су највеће, и најизразитије и траже протагонисте првога реда. Г. Владета Поповић (Ромео) и као личност и као певач — глум^ац дао је своју изванредну креацију. Диван тембр гласа, лакоћа и чистина певане фразе и музикална интерпретација краеиле су овог изврсног певача, г-ђа Нинковић-Грозано (Јулија) ни својом појавом ни својим гласом није успела да постави узорну крвацију. Њој не достаје топлине у гласу а глумачки стој-л у центру шаблона оперске глуме. Од осталих солиста треба истаћи г. Жарка Цвијића који на сваки начин већ данас претставља певача који је дубоко ушао у тајну оперског певаља и глуме и који је као отац Лоран дао једну изразиту епизодну улогу. — Г. Пихлер као Капулето био је ванредан. Исто тако г-ђа Јовановић (Стефано) и г. Јанковић (Меркуцио). Остали епизодни певачи г-ђа Момчиловић и г. г. Трифуновић, Обрадовић, Митровић, Боглип и Николић су са највећим трудом сарађивали на 'креирању овог Гуновог дела. Дириговао је г. Предраг Милошевић врло сигурно улазећи у стил Гуно-а. Г. Беложански је дао овом делу романтични изглед по свему судећи од старог декора. Хорови и оркестар су, сигурно вођени од г. Милошевића, били искрени сарадници своме диригенту. Милан Бајшански.