Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 195

§ 2 важећег Закона о градским општинама цитира све градове (поименично), који спадају под компетенцију Закона о градским огпптинама. Таквих градова укупно има 75. Ни градске општине у извршеној анкети 1934 год., ни Савез градова у својим примедбама и предлозима из 1936 год., нису учинили неке нарочите замерке овом законском пропису. Међутим, он то заслужује. Колико је оправдано да се постави баријера евентуалном повратку садашњих градова на статус варошица и села из чисто финансиских разлога, толико је неоправдано да се поставља баријера оним местима, која су данас изван овога Закона, а желели би да се уврсте у ред градова. Док су прве тежње реакционарне и треба их спутавати, дотле су друге напредне и треба их помагати, а не спутавати и сметати им, и њихово остваривање везивати за тако тешку и компликовану процедуру коју предвиђа садашњи закон, наиме, да се могућност постајања градом може добити само кроз нови закон, односно измену и допуну садашњег. Прелазним наређењем у § 150 Закона о градским општинама предвиђено је, да се за три године од дана ступања на снагу Закона о градским општинама (ступио на снагу 25 септембра 1934 године), дакле до 25 септембра 1937 године могу садашњи градови одлучити да се изузму од Закона о градским општинама и потпадну под Закон о општинама (варошицама и селима). Према томе, за ово културно дезертирање, за овај повратак примитивном животу сеоских општина има се скоро још 18 месеци на расположењу. За то време, ако потраје ова финансиска депресија са општом привредном кризом с једне стране и пребацивање све већег низа државних дужности на врат градским општинама са друге стране — отпашће цео низ малих градова, јер за тај прелаз из града у варошицу закон предвиђа само предлог две трећине већника, нетражећи никаквих мотивација, нити лимитативно наводи ма какве услове за ову промену! Према томе је и указно одобрење министрја унутрашњих послова чисто формалне природе и законски посматрано не може се избећи. Нови § 2 Закона о градским општинама треба да се сасвим измени и добије из основа нову стилизацију. Г радове не треба поименично набрајати, него треба појам града генерално нормирати. Под градом треба разумети свако веће варошко насеље ако је у њему претежак начин градског живота и привреде и има преко 3.000 становника. Кад је то насеље са типичном манифестацијом структуре градског живота веће од три хиљаде а мање °Д десет хиљада становника — може се по изЈављеној вољи прогласити градом; а ако има такво насеље више од 10.000 становника -■акон га већ самим тим има да третира ифЈо 1 г Р а Д у смислу Закона о градским општинама!

Тиме ће се добити преко 150 градова место садашњих 75 и неће се више догодити, да крајеви којима је најпотребнији Савез градова — (и као комунални инструктор, и као посредник у свима комуналним пословима, и као правни, стручни и комунални вођ) — да баш ти градови испадну из Савеза градова, односно остану ван њега те да и даље незаштићени буду. То су, примера ради, и ови наши градови: Алексинац, Књажевац, Неготин, Обреновац, Горњи Милановац, Ужичка Пожега, Параћин, Власотинци, Бајина Башта, Љубовија, Лозница, Штип, Сурдулица, Ђевђелија, Кавадар, Прилеп, Охрид, Ресан, Струга, Нова Варош, Ивањица, Ново Место, Трстеник, Гостивар, и готово сви црногорски, херцеговачки и мањи босански и словеначки градо: и Културне и социјалне дужности, права и бенефиције, које градови имају по Закону о градским општинама, не уживају данас највећим делом градови баш оних области, којима су оне најпотребније и где су модерни комунални уређаји и онако најмалобројнији, а то су — да поновим — области Црне Горе, Херцеговине са Боком, једног дела Босне, Македоније и предратне Србије. То се најбоље види из факта, да није у Савез градова учлањено из поменутих области ни 30% према броју учлањених градова који припадају економски развијеним областима Словеначке, Хрватске и Војводине... У § 3 З.о г.о., који у своме ст. II говори о границама свакога града, градски савет Петровграда (Великог Бечкерека) предлаже да се дода став: ,,Границе Града имају бити топографски нацртане и описане у Градском статуту '. И ми се придружујемо овом умесном предлогу. § 4 важећег Закона о градским општинама прописује: ,, Решавање спорова о Границама између града и које суседне општине спада у надлежност бана". Ни то није добро. Спорове о границама између општинских атара треба да решава избрани суд. § 6 важећег Закона о градским општинама нормира: „Припајање које суседне општине, или једног дела њеноГ Граду, разГруписавање Градске општине или одвајање појединих делова Града, врши се за'конодавним путем". Градови имају своју одређену психу, која одговара претежно њиховој социјалној структури. По правилу та се психа у политичком погледу изражава нарочито у прогресивном смислу. Принудни придолазак села и сеоских општина градовима — значи разводњавање тих прогресивних стремљења културном и економском напретку! Зато би требало градовима, као и селима, оставити да сами гласањем одлучују о своме спајању. Разуме се да ће то гласање увек бити позитивно ако је у питању координација