Opštinske novine

2

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 197

и овом би се захтеву требало изаћи у сусрет. * Од §§ И Д° 20 Закона о градским општинама — сви говоре о стицању чланства у општпни и правима и дужностима чланова општине. Одредба § 13 о аутоматском постајању чланом општинске заједнице после десетогодишњег боравка у респективној општини изазвала је незадовољство код великог броја наших градских општина, па и начелне примедбе самога Савеза градова. Велики број наших градских општина тражи да се та одредба повуче и замени новом... Многе градске општине имају велики број сиромашних житеља — у већини неквалификованих радника, који годинама већ раде у њима. Нзихов број пење се од 200 до 12.000. По садашњим одредбама Закона о градским општинама сви ти неквалификовани радници падају у погледу социјалног збрињавања на терет општина у случајевима које Закон предвиђа. То за градске општине претставља неподношљиве издатке. Тако на пр. град Осијек у своме одговору на анкету (1934 год.) Савеза градова одговара: ,,§ 13, у предзадњем ставу, који прописује аутоматско стицање чланства након десет година, тешко и са невероватним последицама погађа градове, специјално индустриске и пограничне. Тешке послератне прилике утицале су невероватно на прилив радног народа у такве градове. Овим огроман број насељених становника добива чланство градских општина, а то су у главном лица без иметка и сада без унослења. ГТримерице наш град Осијек такових лица има између 1.500 до 2.000. Сви ови траже помоћ и издржавање. Према утврђеној статистици тај је број по општинској завичајности раздељен на преко 300 општина. Међутим би сада сви они постали чланови општине града Осијека. По мишљењима нашим било би праведније да овај број задржи завичајност досадашњих општина, јер у противном — на пр. град Осијек тешко би био погођен обзиром на пропис, да свака општина има издржавати свога члана који је пао на просјачки штап. Ако се ништа друго не може постићи било би свакако потребито, да се продужи стицање чланства на 15 односно на 20 година". Слична образложења дали су и наши ДРУги градови, као на пр. Тузла. Град Љубљана и Цеље траже да се ст. 4 § 13 брише јер, веле, да је при аутоматском стицању чланства немогућа тачна евиденција чланова општине, а град Загреб предлагао је раније Да се иза ст. II § 13 дода: „За пријем у чланство власне су градске ошитнне наплаћивати таксе према имовинским приликама молиоца . Овоме предлогу придружили су се многи градови, као на пр. Петровград, Сењ и тако даље.

Савез градова у својим најновијим предлозима (1936 год.) за измену Закона подвлачи још и ове мотиве: „Одредба става 4 § 13 о аутоматском стицању чланства десетогодишњим сталним настањењем у Општини врло је неповољна за градове, веће и централне, у којима влада велики прилив становништва из других општина. Врло велики део таквих досељеника, чим постигне чланство, почиње тражити социјалну помоћ која припада члановима општине, те тако у тим градовима настаје огромно оптерећење градских финансија, које градови нису кадри сносити. Поред тога је, при аутоматском стицању чланства, које није везано на захтев ни самог иитересованог лица, ни његове завичајне општине, онемогућена тачна евиденција чланова како је предвиђа § 20. Ради тога се предлаже ова измена: „ Укида се став 4 § 13." „Ако овај предлог не би био усвојен вели се. даље у елаборату Савеза градова, било би потребно да се такво стицање чланства барем веже за услов т. 3 став 1, те да почетак става 4, § 13, гласи: „Ако је неко лице стално настањено најмање 10 Година у Градској општини и може издржавати себе и своју иородицу, а општина не може противу њега, с погледом на то време ставити приговор наведен под тачком 1 овог параграфа, нити ставнти приГоворе из тачке 2 и 3 овоГ параГрафа, по закону је стекло чланство ове општине и изГубило у општини у којој Га је до тада уживало." Ми се слажемо са Савезом градова и градским општинским управама у свима питањима комуналне политике, па и у предложеним захтевима за измену и допуну Закона о градским општинама, на чијој смо дефинитивној стилизацији и учествовали у комисији. Али у погледу овога законског прописа о аутоматском стицању општинског чланства ми не можемо да усвојимо у потпуности гледишге Савеза градова, а још мање гледишта оних градских општина, које су још категоричније у борби противу овога прописа. Налазимо, ипак, да је овде више у питању један неспоразум, него теоријско неслагање. Ако би социјално законодавство остало још деценијама у повоју, као што је сада — дужност је градске управе да се постара за живот оних својих тренутно и стално привредно неспособних грађана, који у тој општини живе и раде више од 10 година. Нзихове родне општине већином су сеоске. Оне су и у формалној, и у материјалној немогућности да ову социјалну бригу приме на себе. Сем тога, ови радници своје најбоље године посветили су извесној градској, општини, односно оном граду, у коме су радили и својим трудом стварали опште вредности, а у сеоској су се општини само родили и кратко време живели!..