Opštinske novine

Наша предавања

Лазар Кујушдић

Поводом преноса посмртних остатака Лазара Кујунџића у костурницу одржао је г. Душан Николајевић, претседник Културног одбора већа града Београда, на београдском радиу ову снажну и класичну беседу. Лазар Кујунџић беше један од најистакнутијих бораца онога покрета који је одређено и јасно прилазио разоравању туђинске власти на нашем Југу. На нашем необјашшивом и тајанствено силном Југу. Та наша земља, чије тужно небо и злоносеће облакз осећа Анђелко Крстић, који је показао и смисла за социјалног приповедача; та наша класична земља, чије нам пејзаже и људе прича и Григорије Божовић, остаје још увек неиспитана, неодгоненута. Чудна је душа земље коју сече, брзи као змија и бучни, Вардар, Нил Душанових међа. Губи се Вардар, река што надахну Војислава да испева пророчанску песму, у ,,сиње Јегејско море'', по коме плове галије света. Брза Вардар, вода царевина, али у Призрену непрекидно, од ранога јутра до мрклога мрака, пригушено нариче старица. Њеног сина — комиту убише аскери једне летње ноћи сјајних везда, али тамних густих шума. Гране шума су крила горских царева и чуварке белих, невиних јагањаца, у чијим се безазленим 1 , а тужним очима радују мали Исуси, незнајући да су осуђени рођењем на муке крста. Гони јагањце кукавни наш средњевековни себар и роб и чивчија, а старица у Призрену нариче пригушено, јер се не сме плакати гласно з|а комитом. Она једва чуј|но кука, цвили, док у ноћи минарета изгледају као мртви дервиши, који су се, огрнути белим плаштевима, аветињски издужили из својих мрачних гробова, спремни да беже са каурског Балкана. Земљом нашом владаше Турска, она Турска коју ће генијални Кемал Ататурк ослободити свих фанатизама и оспособити за цивилизацију и здраву мисао Балканског споразума. Стара Турска је владала завичајем Лазара Кујунџића и гушила све жеље нашега Југа, да будућност донесе достојанство људско. Раја, народ мученички, печалбарски, лукав, али и дубоко несрећан, савија се пред аскером, бегом и агом. Савија се, а мрзи, мрзи елементарно, заклето, до искона. Савија се, а своју праву мисао, која се гуши од мржње, за-

вија у десет чворова, као што завија и знојем зарађену пару. Крије своју мисао овај народ из краја проклетог од свих богова, да буде вечно натапан крвљу и знојем. Т ,а мисао је његова снага, јер, сав у мраку једне азијатске деспотије и у тамнини своје страсти, народ| Југа носио је вечито у утроби својих планина и у гробљима својим потребу једне чистоте и једне слободе. Од њега добисмо костурасто и тамјановито Православље, а он, који се грчи и савија, веровао је, вером тврђом од камена, у Србију-Слободију. И зато су сва грчења и сва савијања, све муке и понижења, рађали комиту. И он ће се управити и за своје земљаке којипузе. Усправиће се тако дачелом додирне врх Шар-планине. Тражи Шар-планина жељом својом да види Авалу, а од хистерично свирепо(г осмеха комитског задрхтаће меланхолична минарета, док ће над тулбетом уморенога Цара заграктати два косовска гаврана... Одјекују пушке одметничке и осветничке, и весео је Мицко, Старина Новак и Краљевић Марко Пореча. На ведри и дрски смех му се дало, јер види да је све већи број младих другара и јер посматра Лазара Кујунџића. Надимају се војводи Мицку груди од вере у победу. И сви ти млади, готови су да се жртвују. Темена раја, али њена земља рађа и националне револуционаре који, у своме бунтовништву и способности да буду чланови организације, непрестано носе екзалтацију смрти. И чим куцне час, они ће ту екзалтацију привести у дело. Привешће је као атавистички варварски ратници, којима је заклати човека и зарити себи самом каму у груди исто, што и попити чашу воде, али у исто време и као прави Хришћани који непоколебљиво вероваху да се кроз страдање, кроз мучеништва, одлази на небо. Стоји облак и сунце га тешко разбија, али, ипак, понеки се зрак осмехне на христијанске чатрље и душе. Одјекују пушке комитске и причају се читаве легенде о комитама. Диви се раја својим јунацима и заштитницима, поноси се њима, иде им кадгод може инаруку, али не престаједа се клања пред аскером, бегом и агом. И о[д[риче се пред угњетачима раја својих слободара, оних које исто тако заклето воли Колико мрзи угњетаче. А нижу се лешеви комитски, падају безимени хероји, потомци безимених мученика. Борац са нашега Југа није никада своју екзалтацију смрти мирио са огром-