Opštinske novine

8

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 469

ном амбицијом наших Динараца. Ма да поносит на себе и свој рад, никада није себе сматрао стожером свега и никада није своје подвиге мутио надменим уверењем гордника, да од њега почиње историја. Надахнут смрћу стално, он је, и кад је одлазио тамо где ће по" ложити живот, био у исти час и јак као полубог и послован човек: човек, коме, ваља свршити један посао, и то на што већу ползу народне ствари. Небројено је тих наших, балканских дивова, који су одлазили у смрт као мистичари смрти, али и као што орач иде на своју њиву. У националном револуционарству наших јунака с Југа беше непојмљиве снаге. Једне снаге прекаљене свима мукама предака и кретане живом осветом убијене правде. А један од најизразитијих од целога тог кола националних револуционара с Југа беше Лазар Кујунџић, из Велике Хоче, бунтовник и по крви и по роду. Бунтовнички оџаковић, Лазар Кујунџић је у организацији, која је у то доба смишљено вођена, играо врло видну улогу. Организација је морала рачунати са многим чињеницама^ а и са оним због којих је знаменити научник Цвијић био доста у праву када је један део становништва хришћанског Југа назвао „флотантном масом". Кујунџи је био десна рука оних који су стајали на челу организације, а знао је да буде исто толико тактичан колико и срчан. Па, ипак, Лазар Кјунџић заслужује да му се спомен сачува, не само по свему томе, по његовој необичној агилности у покрету, који чека и свога песника и свога историчара. Он има права на бесмртност у роду нашем и по оној трагедији, што му се, мртвоме, збила. Зарија Поповић, који је, иначе, дао много старосрбијанску душу, добронамерно и наивно је описао тај догађај, кад се мртвог сина мајка рођена одрече. Иво Војновић је на свој начин драматизовао ту историју. Овај зуслужни писац ]е и Мајку Југовића погрешно |схватио. Он је од православне Мајке Југовића начинио једну немогућу мешавину из Мадоне и Спартанске мајке. Опатриотисао је Мајку Југовића, иако генијални народни песник 1 то баш није хтео: Мајка Југовића не тражи По Косову пало Царство, него палу децу. И Војновић је, исто тако, у своју драму о мајци Лазаревој, поред недовољног осећања средине, унео доста наивно фразасте и китњисте тираде и мелодрамског. Међутим, врло је тежак и готово нерешљив проблем душе те мајке, која се одрече мртвог сина. Да ли беше у души те злосрећне старице страх од сопствене смрти, или страх који би је тек онда спопао ако би сама себи признала да је тај израњављени леш — њен пород? Да ли је спопаде страх од погрома који би поништио и њену унучад и цео крај? То мисле сви који пишу о Лазјаревој мајци, али и у том случају остаје пита-

ње: како да се није одала Лазарева мајка? Како да не даде израза своме материнству у једном нагонском покрету, ако не и у к!рику ? И у страшном болу који је раздирао и од кога је крвавило њено мајчино срце, она је, ипак, до краја сачувала сву негативну способност ропства, да крије своју душу, да не пркаже своју праву мисао. Ова способност, ова вештина претварања, негована из столећа у столеће, у овом случају само појачава бол ропства. И горке као пелен, отроване ропством, суморне, балкански суморне су речи мученице — мајке мученика Лазара Кујунџића: ,,није мој син"! Оне тиште и разбијају све претставе о једној мајци која се родила у слободи и која рађа у слободи. Слободна мајка се не може одрећи сина. И кадгод мислимо на кукавну мајку Лазара Кујунџића, стежу се наша балканска срца, иако се место њих одавно ,,ухватио лед", и наша балканска грла, која, гутајући сузе, не пропуштају јауке. Уносе нам у душу јад и чемер векова робовања свих нас те речи, којима се мајка отреса свога вечног и неприкосновеног права, да загрли мртво дете. Има страшног, балкански болног симбола у томе, да један од најбољих слободара, који даде и живот да би све, који остају после њега, даривао највишим даром: слободом осећања и казивања свога осећања; има сурога симбола у томе што баш он, као мртав, оста мукло усамљен, мукло остављен од свих. Сви га се одрекоше, сви га напустише. Сви. Темена раја пред аскеоом, бегом и агом, али је гоандиозна усамљеност тога мртвог слободара нашег и балканског, од кога се одваја и мајка. Грандиозна и нешто најболније у историји нашег робовања и у историји свих оних заточника слободе Југа нашега, којима мајка беше планина, а деца — „ситни патрони"... Значај Југа у нашој новој држави не треба да буде ништа мањи него што је био у нашој средњевековној држави. Снага Југословенске државе, њена способност за живот, њена упорна активност, као и процват наше културе, — све то врло много зависи од улоге коју у новој држави буде играо Југ. Најинтуитивнији час. Првога устанка, то је када је Карађорђе, понет посланством историје, пошао на Југ. А акција, која почеткОм деветстоТинитих година живље креће, од необичне је иссторијске важности. Она је произишла добриМ делом својим из идеологије Друштва Св, Саве, знаменитога и основаног после Сливнице, друштва, које је тада, у општој националној клонулости, борбено проповедало буђење Југа. Акција деветстотинитих година остварује и силом, колико јој је год у моћи, идеале тога друштва, чији је огромни значај подвукао и г. Слободан Јовановић, а историчар ће ближе почетке уједињења потражити у том кретању нашег Југа почетком деветстотинитих година. Лазар Кујунџић био је један од најбољих, Јо-