Opštinske novine

Стр. 470

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ван Крститељ, који је објављивао долазок слободије. Био је претеча а најсрећнији и од Христа: од мртвога Христа није се одрицала мајка... Превалрло је тридесет година од погибије Лазара Кујунџића. У великој и слобоДној отаџбини одала се пошта јунаку нашега југа и свечаност у Великој Хочи показ ала ]е колико се полаже на живу снагу наших класич-

них земаља. Било је потребно, искао је то морал слободе, да се иззрши гласни пијетет ирема души, делу и трагедији Лазара Кујунџића, народног учитеља, народног борца и народиог мученика. Слободна Југославија казала је оно што није смела изустити худе среће и потлачена мајка. Непотлачена мајка-отаџбина из озорила је: то је мој син!

ЈанКо М, Веселиновић

На свечаној Академији у част Јанка Веселиновића, која /е одржана 6 јуна у Београдском Народном позоришту одржао је Г. Душан С. Николајевић, књижевник и претседник Културног одбора већа Града БеоГрада, предавање о великом приповедачу. У своме предавању Г. Николајевић подвлачи: Више него иједан наш приповедач, Јанко Веселиновић, песник нашега села, располагао је нетраженим мајсторством причања. Дар причања је словенски дар, а Веселиновић је био богато даровит, надахнут радник на словенској уметничкој прози. Прича лако као што извор извире и као што под плахом кишом, мајском, како би то рекао Лаза Лазаревић, цвеће буја, дишући и пијући свежину. Прича лако Веселиновић, а уме да задахне своје, свеже као роса, приче нечим давно отхујалим. мирисом старих и заборављених кажа, и сетним али и здравим мирисом цвећа наших поља. Песник, који је чаролијао бајке и тадг; имао мађијску способност да буде прави добротвор људима и да их врати ономе што је најлепше, детињству; овај песник села, којџ је и данас тако радо читан од оних за које се пише, од широких народних маса, знао је да прича боље и присније, словенскије, од друга два наша одлична приповедача: Лазе Лазаревића и Светолика Ранковића. Причао је, да употребимо његову реч, од срца срцу, и човек, који чита његове прозне поезије, заволи земљу детињском љубављу: ззмља је мати, а ми, сви њена деца. Јанко Веселиновић је имао душу нашег сељака, његове инстинкте, његове јачине, његов оптимизам и његове слабости. И мистицизам нашега сељака носио је у својим очима и у својим маштањима. У његовој причи „Душмани" звезда располаже неодољивом силом. У механи се Петар веселио што се његов животни супарник Игњат разболео. Веселио се Петар и чашћавао. Пало је вече и Петар, идући кући, гледао је у небо. ,,Једна сјајна звезда паде му у очи. Он је гледао у њу, а она у њега... И учини му се да је жива та звазда". Исте ноћи Петар ће сањати своју звезду. А, кад се, под навалом

божанске љубави, буду братимили Петар и на самрти болесни Игњат, у оку овога засјаће суза. Учиниће се она Петру велика и сјајна као његова звезда. И пред своју смрт, Петар сања своју дивну и судбоносну звезду. Преображује звезда човека, и Јанка Веселиновића, који је и свој књижевни лист наззао „Звездом", вуку звезде себи Као месечаоа месец. Он је звездар. Овај мистик беше и усхитник раја. У, лепо и бистрим као суза језиком испричаној, Сељанцн има тога усхита. У нашој књижевности, иначе, не налазз се често егзалтације које продиру у свет што је над нама. Анђелија саснила је чудни рајски сан. Ушла је у најлепшу башту, пограђених стаза и посуту најлепшим цвећем. Она није знала да цвеће може тако мирисати. Поток је ту и шумица, а необичан сутон: све се лепо види као на дану. Наједном сину сунце и обасја башту. Светлост! Обасјан светлошћу и блажени рај! Душа сељанке и мученице, чуварке дома, душа праведнице стапа се с небеским миљем њених мртвих. Сва озарена, обасута светлошћу Веселиновићева рајска башта има много оне чистоте за којом чезне словенска душа. Јунакиња Веселиновићева у сну остаје сељанка и постаје чиста рајска усхитница. Она је у даху једнога неба које је раскрстило са ззмљом, али чија милост милује све оне који на земљи пате. Смело се може рећи да су се у нашој литератури, сваки нај свој начин, највише дохватили онога света два велика песника наша: Ђура Јакшић у липарској песми о сени своје мајке и Јанко Веселиновић у причању сна мајке-сељанке. Наша сељанка поста у Веселиновићевој причи светица и њена света рука, која је држала праг и у једном часу мушки бранила свој честити дом; њена света, жуљевита и блага рука благосиља наша поља рајскимблагословом... Сељаци Јанкови имају ту и тамо нечег богумилског, а Анђелија се једном побунила на крст. Као и богумилима, не беше јој јасно: зашто је Отац приковао Сина на крст. И ту Анђелију, песник раја и православац Јанко Веселиновић, облажениће и, такву, блажену, уздићи до божице сељачке земље ..