Opštinske novine

Књижевна хроника Преглед књига

АЛЕКСАНДАР ВИДАКОВИЋ : МАРИН СОРГО Иако је г. А. Видаковић Марина од Сорга, главну личност свог романа, по којој му је и дао наслов (стр. 432; цена 45 динара), брижљиво проучио до најтананијих појединости и анализу његових разних душевних стања и расположења — дубоку моралну кризу и тешку бригу душе, која се постепено, уз велика искушења и патње, отреса земаљских прохтева и страсти и оваплоћује у свеопшту љубав и добровољну жртву за добро свога града и својих суграђана — дао широким потезима и са настојањем да она буду увек довољно мотивисана и убедљива, ипак понеки поступци и Марина Сорга и неких других личности у роману не дају утисак стварних животних дрхтаја но су некако фиктивни, мало покретљиви и мало животни. Оштро диференциране по карактерима (госпар Никола Бућа символ властеоског поноса, Франо Тудизи тип интриганта, уцењивача и сладострасника, госпар Баро Геталди, тип особењака, атеисте и скептика, Саломон Бен Менахем, јеврејски избеглица лекар, оличење мира и достојанства), неке личности, поред све несумњиве занимљивости и логичне вероватноће својих поступака, исувише су проучаване, дуго и стрпљиво конструисане и, усто, хладно цртане, да би ^рек остављале утисак природних доживљавања у једној сложеној друштвеној средини једног тако узнемиреног и мутног доба какав је био XVI век у дубровачкој републици. Тај не редак утисак о нечем намештеном и конструисаном у неких његових личности понекад се појачава и њиховим уједначеним диалозима. Иако су дати једним срећно сроченим језиком, њихови разговори, чести, покаткад дуги, као код руских писаца, и понекад набијени мудровањем и моралисање, саопштавани су не ретко, сухим и једноликим реченицама, које нам не могу увек дочарати унутрашњи живот и ниансе расположења и душевних стања разних личности. Било да су његове личности љутите или разнежене, охоле или скрушене, смеле или благе, њихов разговор је готово редовно миран, неузбудљив, сведен на једну исту ноту, која се не повишава и не спушта, не убрзава и не отеже, но струји уједначено и равномерно као миран ток какве широке низинске реке у тихо летње предвечерје. Сам Марин Сорго, овако како га је г. А. Видаковић замислио и насликао, излази из круга и делања обичног човека, исувише се уздиже својом сумњом, искушењем, патњом, борбом и жртвом, тако да, као и неке друге личности у роману, остављају у извесним тренуцима утисак нарочитог конструисања и глорификовања. Али поред оваквих личности, које у свима тренуцима не дају пуну визију ствари, и целину визионарске снаге г. А. Видаковић, у ро-

ману има и врло живих, изразитих личности, задахнутих толиким животним дрхтајима, да вам се чини да се крећу ту, пред вашим очима, у вашој Међутим оно што је у роману боље од сликања појединих личности и репродуковања њихових диалога то су описи средине. У жељи да обухвати дубровачки живот у свој његовој сложености, г. Видаковић додирује многе моралне, политичке и друштвене проблеме Дубровника XVI века и пружа веран отисак довитљивог, пословног, среброљубивог и властољубивог Дубровника. Када описује протест грађана и пучана због несташице жита и глади, пожаре, борбу са ускоцима и буру у већу, он као да се преобрази и тада уноси у дело правог живота, животности и драматичности. Он у великој мери осећа живот улице и кретање масе и описује их снажно и убедљиво; пуном мером оживљава и тискање, комешање пука у његовом шаренилу, народно весеље на дан св. Влаха. Тако исто живо и живописно слика пејсаж старога града и његове околине: Дубровник у разно доба дана и ноћи, у светлости сунца и месеца, у ноћној тами и на киши дат је живим бојама и у поетским сликама, које се никад не губе из осећања. Очевидно г. Видаковић је писао овај роман са жељом, да дубље уђе у тумачење дубровачких прилика XVI века. Стога је и успео да погоди дах и било старог Дубровника, да да његову душу, васкрсне живот његове прошлости, саткане из толико укрштених материјалних И драматичних моралних појединости, и пружи доста временског и локалног колорита. Оно што је неопходно потребно једном добром писцу историјског романа г. Видаковић има у пуној мери: истраживачке савесности, критицизма, осећања стварности, интуиције и визионарске снаге, да своје историјске функције и конструкције оживљава и ствара. Усто, он обуздава машту (иако понекад, као на крају романа, показује доста склоности за сентименталност) и избегава произвољности. Неоспорно, роман г. Видаковића је врло занимљив, а његово приповедање, иако тече доста равномерно,*пријатно и понекад узбудљиво. Стога је читаочева пажња стално усредсређена на толике личности разних сталежа и занимања и толике разноврсне догађаје и његова заинтересованост одржана до краја. А то значи много за једно обимно дело и за једног писца који први пут излази пред нас са романом. Стога нећемо ни најмање ослабити своје строго критичарство, ако рекнемо, да је „Марин Сорго" г. Александра Видаковића, после „Покошеног поља" Бранимира Ћосића, дело које ће са неподељеним симпатијама бити примљено од целокупне наше читалачке публике. Владимир Ђ. Бабић.