Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр 707

Туберкулоза се преноси и шири првенствено туберкулозним болесницима, који су у исто време и произвођачи туберкулозних клица; за њима долазе шихови испљувци, који претстављају стовариште клица и, најзад, собни ваздух и предмети, храна и домаће животиња, упрљани туберкулозним испљувцима, као посредници. Туберкулоза је прворазредва хронична болест, јер може да тра:је годинама и годинама тако да туберкулозни болесник може умрети каткад од сасвим друге болести а не од своје туберкулозе. Уз то, туберкулозни болесник може и сме, иако заразан, да се слободно креће у друштву и да ради своје послове и врши све друштвене обавезе; може и сме да се жени и да оснива породицу, с њом да интимно живи, евентуално и да је туберкулозом зарази па и уништи, ако му се само прохте, да об и нови један или више пута свој кобни турнус и то без икакве контроле друштвене заједнице и ограничења власти, па самим тим и без гриже савести! Лепо доуштвено уреТ)ење! Док један туберкулозни болесник се реши да умре, дотле се најмање пет нових појаве. Није, онда, никахво чудо што се туберкулоза тако лако и несметано шири! То се не виђа, засита, ни код једне друге болести, сем можда код венеричних болести. Ипак, овде је нешто друго. Како су туберкулозни болесници, иначе, врло предузимљиви људи а каткад и од велике опште вредности, то су они, или бар велика већина, у сталном покрету и, путујући тако, често врло далеко, у разна научне, уметничке, просветне и друге пропагандистичке сврхе, они у ствари преносе туберкулозу у крајеве земље где дотле ње није ни било. Попут венеричних болести и за туберкулозу се може рећи да је болест цивилизације. После овог кратког, али доста јасног, мислим, излагања о туберкулози, ред је да се запитамо: па можемо ли штогод предузети и учинити против ове народне немани? Можемо, нарочито сада када знамо њено оруђе и напа(дну тактику. Посао око тога био би упола, ако не баш цео, свршен, када бисмо имали лека против туберкулозе. Али њега још нема и онда нам не остаје ништа друго до да је пратимо у стопу, негде је нападати а негде бранити се од ње. Лечење сваке заразне болести обухвата прво, лечење болесника и, друго, предохрану, здравих. Код већине од ових болести то се више мање лако изводи, јер постоји и лек за болесника и могућност заштите здравих, пошто су болести обично краткотрајне и повремене. Код туберкулозе, као што рекох, ни једно ни друго; ни лека за болесника ни могућности заштите здравих, јер је болест дуготраша а болесници су многобројни и слободни. Па ипак може се нешто, много, учинити, јер, као

што смо видели, и саме клице могу нам помоћи. Једини услов да се у томе успе, јесте да се ради строго по једном плану са дугорочним трајањем и да се употребе опробана оруђа. Другим речима лечење туберкулозе претставља један прави биолошки проблем, који се може решити само тада ако на њему радимо ми сви и приватна иницијатива, и држава, и наше градске општине првенствено. Туберкулоза је, заиста, једно од националних питања које понајвише захтева ову кооперацију и у многим кудтурним градовима она се успешно и на највећу корист грађана спроводи. Зато лечење туберкулозе носи данас назив: Борба против туберкулозе, јер се овим изразом боље истичу и озбиљност предузећа, као и избор сретстава и метода рада за постизавање крајњег циља сузбијање, ако не баш и уништење туберкулозе. Програм борбе против туберкулозе је веома обиман и немогућно је износити га овде. Ја ћу овде изнети само један његов део: смештај. изолација, туберкулозних болесника. Основно правило, ггринцип, за радионално лечење заразних болесника у опште, па и туберкулозних, јесте да сваки болесник има засебну, одвојену собу и, поглавито, засебну постељу, јер једино тако може да се врши не само правилно лечење болесника већ, што је врло важно, и изолација болесника у цељи заштите здравих од исте болести. Код већине заразних болести обадва услова могу се испуњавати готово редовно јер, као што смо видели, болесници су мало"бројни и трајање болести краткотрајно. Код туберкулозе, на жалост, ово правило, макар и крњо т.ј . само постеља, поред свих настојања и доб^ре воље не може да се испуни из простих разлога што је број болесника у свима земљама врло велики да би сваки од њих могао имати своје засебну постељу. У нашој држави н, пр. број постеља, по томе правилу, изостао би око пола милиона, јер толико од прилике има туберкулозних болесника у нашоЈ' држави. Пред овом немогућношћу овај се захтев у неколико ублажио и сада се тражи само онолико постеља колико годишње умре туберкулозних болесника. У нашој држави н.пр!. било би, према томе, потребно да има око 50.000 постеља. Ма да Ј 'е и овај захтев доста тежак, он се ипак поступно, истина лагано, али стално остварују у свима културним државама. У некима, као н.пр. Данска, број туберкулозних постеља прелази број умрлих туберкулозних болесника за годину дана у истој држави. И шта је постигла Данска с толиким бројем постеља за туберкулозне? Постигла је то да је тубуркулозни морталитет својих грађана, као што смо већ видели, свела на најмању меру у Европи на 90 на 100.000 становника. Под постељом за туберкулозне подразумева се постеља и све остало што је потреб-