Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Тек после овог општег и летимичног описа туберкулозе могао би се дати, на питање шта је туберкулоза, један кратак и разумљив одговор. Туберкулоза је колико тешка толико, и више још, чудна болест у сваком догледу. Ево неколико само примера. Туберкулоза је по свом пореклу заразна булест и има своју сопствену клицу, као и свака друга заразна болест. Али клица туберкулозе по својим неким особинама разликује се од других клица. Иако отпорна према разним спољним утицајима, клица туберкулозе не може увек с успехом да нападне и освоји један човечји орвганизам. За то су потребни извесни услови, осим да клице наладају у масама када ће готово увек успети, што се на нашу срећу ређе дешава. Клице туберкулозе нападају нас обично у малом броју, понекад и појединачно а често и ослабљене, што је много чешћи случај, и онда оне не могу ништа да нам учине ако им наш организам не пружи повољне прилике, земљиште, за њихово развијање, а то су: млади, слаби, нежни и оскудицом, бригама, цретрпаним радом, алкохолом и другим невољама изнурени организми. Другим речима, за појаву туберкулозе код човека потребни су ови услови: клица и подесан терен. Како је туберкулозни терен ,производ данашњег друштва, то се за туберкулозу каже да је по постанку друштва, социјална болест. Шта више, према ономе што знамо о клици, могло би се рећи да је туберкулоза и по своме пореклу социјална болест. Доиста, клице туберкулозе живе и налалазе се у телу туберкулозних болесника и док су у њему, оне нису опасне за друга здрава лица. Такав туберкулозни болесник иије опасан за своју околину, своју породицу поглавито. Клице туберкулозе постају опасне за друге тек када почну да изилазе из болесника а изилазе понајчешће и понајвише са испљувцима и капљицама пљувачке које излећу из уста при кашљању. Другим речима, туберкулозан болесник постаје заразан према томе и опасан за друге чим почне да кашље и пљује. То је једна од разлика туберкулозе од других заразних болести. Али, и то је опет једна срећна околност за нас, и када туберкулозни болесник и кашље и пљује, не мора увек да буде опасан. Док су испљувци у свежем стању, клице у њему повезане су међусобно слузастом масом испљувка тако чврсто да се не могу ослободити и разилазити по околини. Према томе када би туберкулозни болесници пљували, што, на жалост ,не чине, у пљуваоницу и ову заједно са испљувцима кували у цеђу или којој другој јакој течности да би клице уништили, па још када би исти болесници водили мало више рачуна о својим капљицама пљувачке које им из уста излећу при говору, кашљању, кијању

и смејању и другим гласним и видним манифестацијама овог органа, онда и туберкулозни болесници који кашљу и пљују не би били опасни за друге. На жалост *није тако, јер, и поред свих опомена, молби, савета, претњи па и казни, у нашем Београду туберкудозни па и други грађани пљују и даље, пљују свуда чак поносно и раскошно до одвратности. Срећа је, као што рекох, што су клице у испљувцима слепљене па не могу да се слободно покрећу и да нас одмах при изласку нападају, иначе, с обзиром на неизмеран број клица, које један туберкулозан болесник може да избаци у току само једног дана, нико од нас не би био поштеђен од туберкулозе! Клице туберкулозе из испљувака постају опасне тек када се испљувци лагано, у заклону од сунца, суше, као на пр. по домовиада и у опште по затвореним просторијама, јер онда клице у њима могу месецима да живе. Када се испљувци тако осуше, они се претварају у прах, који се после, приликом чишћења одаја, трешења ствари, ходања и других потреса, диже у вис, носећи собом и клице туберкулозе свуда по одаји. Са прахом клице падају на лица ствари и домаће животиње а помоћу ваздуха и хране доспевају и у унутрашност нашег тела. Заго се за туберкулозу и каже да није прилепчива већ преношљива болест која се може избећи само када се зна и хоће. Један озбиљан непријатељ туберкулозе јесте Сунце, које испљувке нагло суши и клице брзо уништава, или их толико ослаби да постају за нас не само безопасне већ и корисне јер нас могу каламити против туберкулозе. Али о томе други пут. Пред упорношћу наших туберкулозних болесника да не пљују у пљуваонице, намеће нам се мисао да се овим болесницима саветује да „пљују бар на Сунце". Из ових неколико редова може се, мислим, видети да нам у Београду туберкулоза разапиње своје замке на сваком кораку, али, мора се признати, она нам истовремено показује и пут којим треба да идемо да би ове замке избегли а што ми, пак, то не чинимо, већ тако рећи главачке у њих срљамо, зацело не можемо за то кривити туберкулозу! Сваки је за своју туберкулозу крив сам! Док нападна тактика туберкулозних клица није била довољно позната, њено ширење по свету могло се донекле оправдати незнањем. Али када ми, и поред детаљних знања о њој, допуштамо и данас још да се она готово несметано међу нама шири, онда се то не може више приписивати нашем незнању већ нашој аљкавости и нашем нехату. Туберкулоза је престала бити једна права заразна болест, већ је један прави друштвени порок. А то је срамота !