Opštinske novine

ВЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 752 II Совјет, под бр. 279 од 16 марта 1840 дао је овај одговор Попечитељству финансија: „Поднешени Совјету с писмом Попечителства од 24 фебруара о. г. ПН 462 предмет, касајући се зактевања Обшчеств авароши београдске да му се за његову потребу из касе Правителствене 2000 цес. у зајам под интерес даде; узевши он у разсуђеније и видети да се ова сума нарочито за шпитаљ зактева, решио је да се предименованом Обшчеству зактевана на зајам сума из касе Правителствене не може из тог узрока дати, што оно јошт нема осигурани фундус шпитаљски из ког би могао расходе своје подмиривати, и на позајмљене му новце припадајући интерес плаћати, како и по истеченију времена зајам у касу вратити". Тако је пропала прва намера Београдске општине да се задужи са 2000 дукатаЈ, а с тим заједно пропали су и сви планови. Али, општина није мировала. Да ли је предосећала да од тог зајма неће бити ништа, или је хтела неке друге, ситније дугове да исплати, тек, у исто време појављује се и њен захтев да може разрезати порез у 600 талира (6000 гроша). И за оно доба та сума је била багателна и штета је што нема података па да се види какав је дуг општина хтела из те суме да исплати. О том прирезу у 600 талира постоје ова два документа: Совјет пише Кнезу Милошу 5 априла 1840 под бр. 426:

„Попечителство внутрени дела с писмом од 29 марта т. г. ПН 1543 спровело је Совјету на решеније, прикључени овде у оригиналу рапорт Управитељства вароши Београда, из којег ће ваша Светлост благоизволети увидити, да обштина београдска намерава прирез на данак плаћајуће главе, ради неплаћенија неког обштинског дуга ударити. Коју ствар узевши Совјет у разсуђеније, из побуђенија што ће се тај прирез на ползу исте обштине чинити и тога је мненија: да се узимање реченог приреза обштини дозволи, ако цела обштина, или бар две трећине исте на то сагласе се". Кнез Михаило одобрио је овај предлог решењем ВН 381 од 9 априла 1840 и о томе је Попечителство внутрени дела известило Управитељство вароши Београда актом од 20 априла 1840; ПН 1848, у коме стоји ово: „Предложеније управитељства вароши Београда у томе да се обштини Београдској дозволи разрезани прирез од 600 талира на данак плаћајуће главе ради исплаћенија дуга, наплатити, благоволела је Његова Светост Господар и Књаз наш, у согласију Са Совјетом одобрити под тим само условијем ако се цела општина, или бар пуне две трећине исте на тај конац сагласе. Решеније ово саобшчава Попечитељство внутрени дела Управитељству у одговору на рапорт од 27 пр. мес. Н 357 знања и управленија ради његовог". Тако је прва општинска управа у Београду дошла и до првог свог приреза.

Први почасни члан Београдске општине

Општина београдска има неколико и почасних чланова, којима су те титуле дате за изванредне услуге општини држави или народу учињене. Који су ти почасни чланови, ми не знамо и добро би било да се то изнађе и имена њихова ставе на мермерну плочу у великој сали. Свакако је од интереса знати ко је био први почасни члан општине београдске. На то питање даје нам одговора следећи акт, чији се оригинал налази у Државној архиви: Совјету Књажества Сербског Г. Макса Ранковић, члан Совјета, 19 пр. мес. изјавивши ми како га је Обштество вароши Београда старајући се о напредку своме за почесног члена свог изабрало, молио ме је да му ја најпре дозволим да се тога званија прими. Похваљујући жељу и намеру Обштетства овдашњег, која га је при избору овом руководила, дозвољавам да се поменути г. Максим Ранковић понуђеног му званија почестног члана примити може, о чему извештавајући Совјет, препоручујем му да ово дозволеније г. Ранковићу изјави". ВН 241 11 марта 1843 у Београду Александар Карађорђевић.

Не зна се, ради каквих је заслуга Макса Ранковић добио титулу првог почасног члана наше општине. Ценећи прилике оног доба, морамо претпоставити да су те заслуге постојале и да оне ни у ком случају нису биле мале. О Макси Ранковићу има мало биографских података. 1835 био је директор београдске полиције. 1836 — 26 априла захваљује Кнезу Милошу на помиловању, али се не види од чега је помилован. Истога дана враћен је на положај директора београдске полиције, а већ 28 октобра исте године њега смењује Цветко Радовић. Шта је даље са њим било не зна се све до 1842 када је по доласку Александра Карађорђевића на власт и он постао истакнут члан Совјета. На том положају, није се дуго задржао. Умро је крајем марта 1843 год. Његовој удови дата је једна месечна његова плата за потребне трошкове. Зато је морао да излази и указ, који је потписан тек 23 септембра 1843. Макса Ранковић је био родом из Остружнице, среза посавског.