Opštinske novine

Комуналне вести н белешке

Праг пре 150 година

Ко познаје данашњи Праг као престоницу ускрсле најнапредније славенске државе, са близу милион становника, са технички савршено уређеним саобраћајем и уопште са у сваком погледу технички најсавршенијим комуналним животом који, под мудром управом приматора др. Карела Баксе из дана у дан све даље одмиче на свима пољима, свакако ће са интересовањем прочитати одломке које дајемо о изгледу Прага пре 150 година, кад је данашња престоница Чехословачке Републике била тек главни град Краљевине Чешке, притешшене у Аустријском Царству и све већма спутане у својим правима. Праг је од вајкада био угледан европски град. Безбројне монументалне грађевине и данас су сведоци не само значајне историје, већ и старе културе. Срећнији од Београда, Праг није четири столећа био потпуно искључен из тока западњачког развоја просвећености и урбанизма. Па ипак, колика разлика између данашшег и ондашњег Прага. Године 1786 састојао се Праг из четири независне општине: Храдчана, Мале Стране, Старог места и Новог места. Новом месту припадао је у погледу општинске управе и Вишехрад, иако је овај стварно био такође засебан град. „ . . . Имена улица, вели се у једном напису из онога доба, исписана су на два језика, чешки и немачки. „Сад су све куће нумерисане (т. ј. по староаустријском начину, не по улицама, већ скроз, у једној истој нумерацији за цео град. — прим. п.); раније велиикаши нису допуштали да се и на њихове палате стављају бројеви; на то су пристали тек пошто је Јосиф II наредио да се на његов двор на Наџацима стави број 1". Храдчани су 1876 године имали свега 196 кућа, док их је Мала страна имала 538. О Малој страни вели се у малочас цитираном опису: „ . . . Улице су јој, поглавито због положаја града, неравне, а местимично још и веома тесне, те је кретање по н>има често врло неудобно". „ . . . За прелаз преко Влтаве постоје, поред места (старославног Карловог моста пр. п.) још и три скеле, од којих свака може да прими по четрдесет и више особа. За превоз се плаћа по пола крајцаре од особе. „Осим тога постојала је још и четврта скела у Новом месту, и то на такозваном Подскалу. Ова је скела била удешена и за превоз кола. Незгода јој је била што је пристајала већ ван града, на отвореном

иољу, због чега сте се овом скелом могли служити само до затварања градских капија". За Старо место наш хроничар вели да се 1786 године састојало из 932 куће, те да су му „улице биле тесне и мрачне". Међу тадањим саставним деловима Прага највеће је било Ново место, са 1242 куће и, како вели наш хроничар, „лепим, широким и светлим улицама и монументалним градским капијама". Јеврејски град („гето") бројао је 400 кућа. За њ се у нашем извору вели да је по његовим тесним сокацима преко целог дана „владала невероватна живост, услед чега су улице биле још блатавије но што би иначе биле". Ново место било је некад одвојено од Старог места дубоким ровом. Из описа којим се служимо, видимо да је тога рова 1786 године већ највећим делом било нестало; могао се познати само на једном месту, „недалеко од Урсулинског самостана". Поменуто предграђе Подскал састојало се „поглавито из разних магацина и дрвара", док је такође поменути Вишехрад имао 66 кућа. Наш нам хроничар прича да су баш речене године 1786 (године смрти Фридриха Великог, чији је генерал Шверин три деценије пре тога, у почетку Седмогодишњег рата, на јуриш био заузео Праг) вршене велике преправке на чувеној Староместској општинској палати. „ . . . Зграда сад добија и трећи епрат, те се модернизује једна од њених фасада. Скидају се мали торњеви са стране ..." Хроничар, затим, детаљно описује уметнички механизам сат-куле. Истиче да сат „показује и дан, месец и годину, да нарочито истиче недеље" и да је „чак у стању да показује и покретне празнике", те затим описује уметничке фигуре које су се кретале око сата „костур који је ходао брзим корацима, погсећајући да треба мислити на смрт, па лик старца који вам климањем главе казује о пралазности свега земаљског и др.". „Сат, каже се даље, избијао је часове на италијански начин, тојест од један до двадесет и четири". Хроничар, уздржавајући се властитог мишљења о тој појави, констатује да је 1785 године у Прагу било знатно мање цркава и капела приступачних публици но што их је било десет година раније, кад им је број износио — деведесет. Било је прошло већ шест година од смрти царице Марије Терезије, па је њен син, рационалиста Јосиф II очигледн<1> и у Прагу добро био користио тих шест година за привођење у дело својих реформи које иије могао да изводи за живота