Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 899

колективи, згуснуте масе, хоће да пониште оно што је цивилизација чозечаногва с толико историских крвазих напора створила. И, што је још горе, омзтају могућност изграђивања нових вредности и нових ориентација. Ви, омладина, треба, дакле, да својим спиритуалним еланом разгањате магле којима чулнз побожности увијају човека и Бога, и ви, омладина, ваља да што пре повратите сзу важност начелу јединке, појздинаца, начелу једнога човечанства које нз смз бити маса. Ја сам слободан да вас потсетим на рзчи Хермана Кајзерлинга. У своме делу Књига о личном животу Кајзерлинг истиче да Хришћанство заступа индивидуалистички принцип. Заповест: „љуби ближњега свога као себе самога", по Кајзерлингу, значи: поштовање свачије личности. Ако бисмо Кајзерлингу могли приговорити, да је хришћански покрет, као покрет робова Римске Империје, носио на себи печат онога што је било заједничко свима чије су се душе грчиле под 1 силом инггернационалне Империје, — етичка истина индивидуалистичког начела и спиритуалност те истине захтевају да ви, омладина Хришћанске заједнице, прихватите Кајзерлингозо становиште. Добро сте урадили шго сте озо взчз посвзтили Француској, јер, крај свих политичких криза, Француска је земља у којој се данас највише поштује начело појединца. Ја ћу скренути вашу пажњу на духовно дело онога који је у Светском Рату спасао Француску. Жорж Клемансо је написао једно дело, које, поред( свих хаогичности, садржи величину подухвага, да чозечанеку инспирацију францускога рационализма измири с пречишћеним духовним аристократизмом. На супрот згуснутим масама, негативним колективима, клемансо иставља човека као носиоца човечанства и као господара свих светова, васионе. У колективу људи су се ражаловали и згрчили. И тахо згрчени, људи бзз досто ; јанства људског прелазе у вулгаон« култ својих воћа. Џон Биверс, у де\у Свет бгз релиГије, сматра да у наше данз маса сзЗз с масохистичком радошћу понижава пред свошм идолима. Сваки од тих идола, под утицајем те понижености згуснуте масе, уживљује се у своје „посланство" и сваки од: тих вођа маса, које прогуташе појединце, чак убеђено глуми по једнога Бога на земљи. Лзуди масе се везују један за другог. Утапају својз обзздушене душе једну у другу и та маса бауља. Бауља пред оним кога је њен сплин извикао за вођу. Нема радости. Залази сунце. Сутон човечанства. Клемансо, надахнут човечанским француским рационализмом, хоће радост и мрзи све оне који бауљају. Жорж Клемансо хоће усправног човека чији ум продире у бић|е ствари. Ја верујем, да и омладина Хр. 3. свим својим поштеним одушевљењем хоће усправног човека обасјаног животодавним сун-

цем. У Клемансовљевом делу човек је у почетку био згрчен, у бауљастом ставу. Чучао је на дрвету. Бешз блиски род животињи. Сунце га је оборило на земљу. Човек се почео да креће. И да се усправља. Сунце разгања магле лажних тајанстава и сипа радост. Човек сесвевише усправља. У Вандејским фтурама, Клемансо се сардонски смеје бауљалу Жакиљу. Човек треба да је усправљен, и сасвим је разумљиво што је Жорж • Клемансо, који је у свом систему усправљао човека, захтевао да, као мртав, буде у усправном ставу спуштен у вандејску, у француску земљу. Мени је драго што се в аши погледи на религију врло много слажу; с француским рационализмом, и што ваша млада одушевљења жуде усправног човека. Кад је реч о Француској, онда вама, омладини једног здравог сељачког народа, ваља рећи да Француска, да та иста Француска, чији дух мисли велику мисао, чува и негује култ огњишта. Нећу вам говорити о Анри Бордо-у, његовим изванредно психолошким Роквиљарима и његовој Кући. Нећу да вам приказујем ни друга дела старе и новз француске литературе, где су синови Француске, земље малога поседа, на неодољив на шн изражавали своју љубав према земљи, према огњишту. Француски јавни живот стално је обнављан појединцима који су, долазећи из провинције, разбуктавали у својим грудима топлу ватру огњишта, а у очима чували пејзаж завичаја. Француз воли необуздано свој завичај. Ги де Мопасан осећа мирис зазичаја и свом својом физиологијом жуди за завичајем. У завичају је огњиште, а спасилац Француске Жорж Клемансо осећа потребу да се све мале ватрз са многих огњшита скупе, слију, запламене у једну взлику ватру. Та ватра, на земљи, а животодавно сунце на небеском своду, и француски народ корача стално на челу цивилизације. Ви, синови нашег словенског сељачког народа, не заборавите здраву мистичну снагу земље и грејте се стално на сељачком огњишту вашега завичаја! Верујте ми, верујтеуово што вам говорим! Овај град постаје све више модеран град. Економизам, о коме говори Артур Лабриола; економизам и сплин све више падају и на наш главни град. Све се јасније испољавају цогз онз негативне интернационалности коју тиранија новца шири око себе. Све је мање среће у нашем граду. Људи мисле да јуре за срзћом и не примећују да је она остала иза њих. На хладноћи новца, на мразу негативно интернациоиалне вароши, вашим душама биће увек хладно, али кад се год стресете од оновчености американизованог града, ви се сетите мале и, ипак, бескрајно топле ватре вашега огњишта. Огрејани на њо>ј, ви ћете се оспособити за борбу живота и окрепити вашу веру, да дух мора победити. Човек се може и мора усправити, а