Opštinske novine

Стр. 920

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Пашић је. рођен на Св. Николу 1845 г. у Зајенару у породици чији су претци дошли из Македоније у Србију пре равних триста година. Та је породица основала насеље Звездан у близини Зајечара. Ради краткоће пређимо преко његовог школовања. Његова складна физичка снага и развијеност уливали су респект код свих другова у гимназији. Вредноћа, уредЈН живот, другарство, осигуравали су му најугледније место међу друговима. Његово објективно мишљење било је много јаче развијено, него евентуално лично нерасположење. У сукобима између својих другова он је био арбитер и његово мишљење сматрало се као праведна со\оионоза рач, и зато је увек остао за своје другове непохолебљиви ауторитет. Као питомац одлази у Швајцарску, добивши као одличан ђак државну стипендију. У Цириху Пашић се налази са осталим српским омладинцииа који су били у Швајцарској на студијама или као политички емигранти. Швајцарска је тада била гњездо политичких слобода које су одатле преношене по целоме свету. Ту се Пашић упознаје са чувеним руским револуционарем Бакуњином, и са њим имао честе састанке, али се Пашић, као чисти национални револуционар с њиме разилазио, у изЕођењу социјалне ргволуци;е. Пашић је заступао гледиште да се прзо има извести национално ослобођење, а тек по томе може се говорити о социјалној светској револуцији. Лепо каже на једноме месту у својој студији о Пашићу Сворца „јздан руски сањар могао је врло мало да утиче на сина српских сељака, решеног да тражи снагу националне организације у једном систему сељачке демохратије ко,'и ће да осигура повољне социјалне услове једној земљи малих сопственика каква је СрЗија". И чим се 73 године вратио Пашић у своју отаџбину одмах са сво;им друговима који су се школовали у Шзајцарској започиње борбу противу реакције. Читав јавни и политички живот био је спутан Уставом од 1859 г'. а о народ!ним слободама није могло бити речи. Борбу води Светозар Мархозић у „Раденику", а кад се у земљу враћа и Пера Тодоровић интимни друг Николе Пашића они похрећу књижевни лист „Рад" са политичком тенденцијом. У томе листу Пашић најактивније сарађује, а тако исго и у другим листовима, који су ширили слободоумне идеје, оштро пишући противу тадање реакције. На челу омладинског покрета стоји Пашић заједно са Пером Велимирозићем и да би се могли потпуно посветити раду на извођењу политичких и економских реформа и Пашић и Велимировић дају оставку на државну службу. Док се Пашић бавио у Херцеговини за време херцеговачког устанка 75 године, у Крагујевцу се одиграва чувена афера са „Црвеним барјачетом". Тај омладински похрет са слободоумним идејама успева да на општинским изборима у Крагујевцу однесе победу. Влада тај похрет назиза комунистичким и затвара скоро све Пашићеве другове, те је тако похргт растурен и силом режима у зачетку угушен. Приликом те победе, да би истој дали што већи значај, Пера Тодорозић са још неким омладинцима спреми црвени барјак, на коле се прзи пут јавила реч „Самоуправа" која као што знамо у себе обухвата, све напоре и готово цео програм Радикалне странке. Кад се Пашић вратио из Херцеговине зате-

као је скоро све другове у затвору. Оставши скоро сам, издаје лист и сам руководо покрет. И тако мало по мало радикалне идеје све ви-ле улазе у народ, покрет се шири невероватном брзином. Носиоци тих идзја све више задоби;ају народно поверење а с тим и глас политичара, који су успели да за кратко вргме продру у народну душу да схвате његозе жеље и потребе. Пашић први пут улази у скупштину као посланик свога краја — Зајечара 1879 год. И ако је у Скупштини било старијих радикалних посланика, он као интелектуалац заузима природно, без ихаквог наметања, прво место. Све ичтерпелације, предлоге, говоре противу либералних министара и њихозих поступака, покреће он у име опозиције, као најмеродавнији. У тој скупштини одмах заузима место прзака, успеза да међу својим једномишљеницима и другозима заведе ред и дисциплину, тако да се никакав посао није могао покретати, бе зранијег споразума у Радикалном клубу а ко,"и га је без погозорз следио. Тек новембра 80 године, бивају амнестирани сви радикали осуђени због црвеног барјакчета, и враћају се избегли емигранги у отаџбину, приступа се правој организацији Радикалне странке у народу. Организација посланичког Радикалног клуба, као и организација Радикалне странке у народу јесу ве\иха дела Николе Пашића. Пашић је већ сада вођа странке и у Скупштини и у народу. Странка о сваком питању жели да чује шта ће рећи Пашић, а особито се водило рачуна шта треба да се напише у партиском органу „Самоуправи" по појединим питањича која засецају у рад Народне скупштине. О појединим питањима Пашић је сам лично писао, и давао Пери Тодорозићу да то „очешља" како вели Раша Милошевић. Последња ргч, одлучујућа, свакога чланка, ма ко га је писао, морао је издржати критичке погледе Николе Пашића. И при писању и при говору главно му је била садржина, мало је пажње обраћао стилистици или граматици. Свака његова мисао била је јака, и ако би коме изгледала непотпуна. Изгледа као да је нешто у замаху пропустио и омогућавао онима којих се тиче да погоде шта је хтео рећи. Своје говоре није писао, говорио је обично по белешкама остављајући онима који говор бележе, да то дотерају у бољој стилистици. И ако његова ораторска особина није била велика, нико опет није за собом могао повући масе као он, јер он води за све време живота, не само своју странку него и целу земљу кроз читав низ година и кроз безброј политичких догађаја. Нови орган Радикалне странке „Самоуправа" од 8 јануара 81 године доноси са потписом Пашића „Програм Народне радикалне странке", да би рад радикалних народних посланика и правац свога рада били под контролом народа. Програм садржи идеје о уиутрашњем благостању о слозоди, о државној незазисности и о уједињењу свега српства. Тражи пролену Устава, реформе у администрацији, финансијама, судству, просвети, војсци; оснивање Савеза балканских народа, пошто се претходно буду споразумели са Бугарском и Црном Гором. Тражи се проширење личних и имовних права, слобода штампе, слобода збора и