Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 921

договора. Од тада Радикални покрет има одређени став према Владаоцу и према ненародном режиму. Краљ Милан вата се у коштац са Радикалном странком и наређује у три маха изборе у времену од 80—82 године, само да би се ослободио неколихо непоћудних радикалних посланика, желећи да народ место њих друге пошаље. Али је сва мука остала узалуд, и народ се није дао похолебати, јер је народ стално бирао у Народну скупштину исте радикалне посланике. Године 1883 избија позната Тимочка буна, а повод за побуну била је владина одлука, да се народу одузме оружје, које је ииао он код себе још од последњих ратова за ослобођење 76 и 78 године. Утвр(ђена је чињеница да Тимочка побуна није дело Главног одбора Радикалне странке, бар не директно дело, већ проста последица несносног политичког и економског стања у тим крајевима. Али је ипак преки суд, у Тимочкој буни тражио као творце радикалне вође. Међу осуђенича на смрт био је Пашић, Пера Тодоровић, Раша Милошевић и други. Многи су били и стрељани. Пашић је на време побегао преко Земунског моста, и остао је у емиграцији пуне две године и враћа се у отаџбину тек после абдикације Краља Милана. Његов повратак у Србију, био је прави триумф. У то време извршени су слободни избори и Радикална странка пожњела је највећи успех за Ванредну Народну скупштину. Пашић је изабран у Београду, постаје Претседник Народне скупштине, која под његовим руковођењем доноси закон о слободној штампи, о смањењу бирачког Цјензусај, и о укидању смртне казне за политичке кривце. После пада кабинета генерала Саве Грујића, Пашић образује владу 11-11-1891 год. Као Претседник владе и Министар Спољних послова Пашић прати младога Краља Александра Обреновића у Русију у посету Цару Александру III. Та је посета ударила камен темељац Радикалној спољној политици, да се у сво^им спољним односижа има наслањати на Русију и њене савезнике. Краљ Милан бојећи се да народна скупштина не изабере Пашића за Трећег Намесника, на место умрлог Косте Протића обара Пашићев кабинет и дозоди Авакумозића. Избори од 1892 год., изведени су под највећим терором, и тада је крв проливена у Горачићу, па и поред свег терора Влада није добила ништа више мандата него радикали, који су гоњени као дивље звери. Ти су избори познати под именом „П-ата карте". Године 1893 Краљ Александар Обреновић врши државни удар 1. IV. збацује намесништво и узима власт у своје руке и доводи на управу кабинет Лазе Докића кога је Пашић са своје стране препоручио. На изборима те године радикали поноза добијају огромну већину и Пашић бива изабрат за Претседника скупштине. Године 94 пада радикална влада, и политичка ситуација креће се непарламентарној форми и преко ноћи враћа се стари Намеснички Устав од 69 са свима законима који из њега произилазе. За све време ван парламентарне владавине радикали су ван закона. Ивањдански атентат се ис:;орппћава да се оправда проглашење опсадног стања у Београду. Велики број радикала бива ухапшен и реакција искоришћава прилику да се опрости ових највећих непри-

јатеља. Међу ухапшенима био је и Никола Пашић и осуђен је на пет година тамнице. Овако блага казна јесте последица енергичне интервенције Русије и што је Влади достављено а тимје и Краљу Милану да се Пашићу не сме ништа догодити. После 29 маја 1903 год. на прзсто избором за Краља Србије долази Кнез Петар Карађорђевић и враћа се Устав од 88 год. Већ 1906 Пашић оЗразује Владу и узима два портфеља: Министарство унутрашњих дела и Министарство грађевина. Дошла је епоха која ће да крунише све напоре и славни живот Николе Пашића. Свако време у историји једнога народа тражи свога човека. И код нас то доба зове Николу Пашића, да му он позајми свој лик и удари свој интелектуални печат. Први период непрекидне борбе читавих 30 година, за политичке унутрашње слободе, са успехом је завршен. Он се сматра као припремање и поступно отимање, за нешто велико, које се наслућивало које је морало доћи, и које се желело да дође. Тај је период, кад је народ ваљало обавештавати и учити о уређењу других и срећнијих народа и држава, кад га је ваљало просвећивати, васпитавати и политички припремити за један нов живот, какав имају срећнији народи. Долазак Краља Петра на престо, и његова дубока приврженост слободи и уставности, учинио је, да се све народне енергије не троше у међусобној борби, између власти и народа, него да се скупе и повежу, и уједине, ради унутрашњег јачања. У томе времену извршена је под вођствои Николе Пашића морална и материјална припрема, да српски народ оствари своје вековне националне жеље; успело се да се војничхи земља спреми, да се привредно подигне, да се изграде нове железничке пруге и путеви и да се земља ослободи туђинског утицаја. То је све учинио Никола Пашић благодарећи родољубљу и увиђавности Краља Петра, једног од најслободоумнијих Владаоца, што их је наш народ имао. Царински рат са Аустријом политичко је дело Николе Пашић1а и његове тврде решености да се Србија ослободи туђег политичког и економског туторства. Та је победа подигла благостање земље, дала маха привреди и младој индустрији, јер су отворени нови путеви за извор. I Пашић је имао дубоху веру у Србију и та је вера била искрена, као вера сина у честитост своје мајке. Наслонио се на Русију са целохупном Радикалном странком и скоро је побожно упирао очи на велику православну Матушку, чије дубохе и искрене симпатије није било лако задобити, по готову не, кад се узму у обзир да су балкански политичари у сео,'ој немоћи били подложни силом прилика, да мењају често своје политичке оријентације, да се то могло граничити и са издајом. Ову политику није Пашић водио само из интереса, јер је он дохазао и делима своју велику љубав према Русији, и као према савезнику и као према брату. Везавши Србију за велики брод Русије, тек онда Пашић спрема припрему за извршење великих националних задатака. ПоЗедници у оба Балканска рата ми смо се морално оквалификовали да поведемо коло Општег југословенског уједињења. Пашић је као политичар био врући заговорач идеје: Балкан балканским народима. И као рођени Балканац према њему гајио је несебичну љубав и пуну