Opštinske novine

Стр 922

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

оданост. Он га је во\ео свом бујношћу расе, он га је волео са свим његовим манама и греховима. Он је знао да Балкан није такав својом кривицоут, већ силом историске неминозности. Преко њега хујали су ветрови и олује и са Истома и са Запада и ту су се на његовом тлу укрштали и ломили. Његово вулканско тле било је стално поприште великих најезда и тешких борби, које су оставиле дубохе бразде и на земљи и на његоЕим народима. Балкан је пун страсти, сироз и често диваљ али те особине одају и моћ стваралаштва само треба те силе умети искористити у акцији позитивној и конструктивној. И Пашић је ту стваралачку моћ, тај пркосни став Срба искористио и употребио да оствари његову слободу и његову велику државу. Хтео је да путем увођења демократи^е изравна оне разорне површине ба\канског инстинкта, који су нам оставили туђинци, бијући се пргко нас и лажно за нас. Буђење и дизање Балкана није ишло у интерес оних сила, које су хтеле да преко њега чине продор на Истох, и зато сва сретства употребљавају да се равнотежа Балкана омете. Утицај тих сила, нигде није нашао на јачи отпор него код малене Србије под вођством Николе Пашића. Снажењем једва проширене Србије после . Балканских ратова, њена улога Пијемонта, коју јој је Усуд наметнуо, и непрекидан ход ка сталноме напргтку, сметали су Аустрији. Рат је прихваћен и отпочео са свима страхотама, али се Пашић и ту није изгубио. Његоза је искргна вера била у победу и савезнике и доживео је слом наших непријатеља и славни исход рата, уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца. Његова је заслуга за наше озако размакнуте границе, његова је заслуга за устав, који гарантује све политичке слободе и даје једнака права грађанима свих вера и народности. Истина је, да се Никола Пашић у својим политичким концепцијама у решавању нашег унутрашњег проблема држао српске линије, али не како су му малициозни политикани подметали и са српске и хрватске стране да је хтео хегемонију Срба у овој држави. Он је заиста дебело подвлачио чињеницу стваралачког генија Србије, чије су се народне масе тада налази\е у елану државотворног и националног стваралаштва. И како лепо Милорад Симић у једном своме чланку каже: „Та хегемонија по замисли Пашића не би била вечна, него само дотле, док масе и интелигенција осталих делова овога народа не сазру за стварање и док се у њих не пробуди стваралачки нагон за изградњом заједничке националне државе. Укратко Пашић је био велики Словен а разумљиво је, што је био у исто време и поносит Србин. Као државник који је пред својим очима гледао само државне интересе, он је по некад и људе третира као фигуре на шаховској табли; прихваћао их или одбацивао хладно и немилосрдно, јер је то захтевао интерес земље. У тешким и многобројним кризама после уједињења. Пашић је остао ненадмашан мајстор наших политичких комбинација, он није био један од оних кнежева мудрости који под тешком ситуацијом, погну главу и ништа даље не виде. Пашић је напротив имао у себе неограничено поуздање, дубоку веру и истрајност. Могу се догађаји превртати и извртати како се хоће, али се Пашић из тих догађаја не може елиминисати. Пашић је испреплетан са

сваким покретом за слободу и права народа, као и са оним на ослобођењу и уједињењу. Нашао се ту, затекао их, или не, он плива по таласима народних покрета, а ако их нема он их ствара, главно је он је ту. Некада је пропадао у те таласе да се опет појави онамо, куд би га они изнели. Некада је излазио из тих борби, политички рањен, али његова ауторитативност, његова вера у снагу народа, учили су га да потражи тамо поверење, јер је шегова демократија почивала на освештаном принципу, да је народ „извор и утока власти". Мало је ко, код нас претстављао тако потпуно политичког човека као Пашић. Он је био политичар и државник и по свом темпераменту, и по својим схватањима, па чак и по своме нагону. У свима манифестацијама јавног живота он је морао своје место обележити, и у свакој државној грани дати пуну меру. Да завршим. Пашић је био инспиратор и иницијатор великих догађаја, и кроз сзе те најважније, увек је био на челу своје земље. Управо можемо га назвати инкарнацијом свих тежња нашега народа, јер је нашао стваралачки дух у једном младом народу, у његовом одушевљеном полету, за велиха попришта, победе и успехе. И онда када је народ водио толико је умео да прозре настојање народних маса, да је неуком оку изгледало, као да он само послушно извршује његове жеље. Пашић није био књишки зналац, нити неки научник доктринарац, он је Богом надахнути политичар, министар, државник визионер, У данима плача и патње, он је умео да сачува ону хладну управо религиозно мирну веру у будућност српског народа. Он је једини смео као вођа да поведе један народ преко снежних неприлазних брда у непознате путеве, можда у мрак, ко,'и прети да буде гробница; али је његоза вера у снагу народа, вера у савезнике, вера у срећан исход рата, била је безгранична. И онда, кад су сви били опијени победом и на све заборавили, он једини није имао време да се радује. Он је и онда мислио на народ и на његово државно уређење. Отуда оно огромно поверење што му га је народ свесрдно увек давао, јер је знао да може бити спокојан док Никола Пашић бди» и мисли за њ и !државу. Са министарске фотеље пошао је кући, да се мало одмори и ту га је нашла смрт. Умро је на државном послу, исто као сељак што умире при ралу, верујући да са радом доноси највећу срећу народу и нашој заједничкој отаџбини. Он ће остати за сва вргмена као великан нашег народа, јер је претстављао у истини један велики национални капитал, учинио је многа велика дела своме народу и заједничкој држави за које ће му потомство остати вечито захвално, док је нашег народа и док се буде писала историја Балкана, јер је од себе дао сву своју генијалност, за његов данашњи мир. Нека је вечита слава и хвала неимару наше државе великом Николи Пашићу." Затим је претседник господин Влада Илић, закључујући свечану седницу позвао све присутне да одаду пошту великом државнику Николи Пашићу. Слава му!