Opštinske novine

Књижевна хроника

135

Кајмакчалан, сам врх заузет је 17 (30) септембра 1916 год... Њега је заузела Српска војска после непрекидне борбе од 18 дана, од (ЗО-УШ) 12 до (17) 30 с ептембра 1916 год., и поред свих земљишних тешкоћа и најжилавијег отпора непријатеља... Упињући се из све снаге заузела га је Српска војска на један исполински начин, у једном самртничком окршају, надирући стојички напред и газећи усирену крв својих рањених и погинулих другова... „...Артилериска паљба*) отпочела је 17 (30) сеп тембра 1916 год. у 6.30 ч. У почетку ватра је била лагана, као да се колеба, а потом осу, гранате наше и њихове се укрстише, а камење поче да лети. Разлеже се рика, тресак. Рововац као да грми и у бугарским рововима отвара читаве кратере... Беде.м од онога наслаганога камења летео је као прашина, заједно са деловима људских тела. Наши стрелци из рова нишане. Бугари претрчавају, хтели би да се склоне. Гранате туку у гомилу. Кроз тресак експлозија разлеже се јаук. Прашина пурња и над положајима се растеже у прљави застор..." Српска војска отшкрину „Капију слободе тога дана". И, пред њом остали су мртви (6 официра и 6-5 подофицира и војника) као неми вечити стражари, док рањени (14 официра и 323 подофицира и војника) зажалише што не могу даље... Бугарска војска**) упорно се тога дана бранида.. „Српска артилерија, већ у 6.30 ч. започе. Тресак граната претвара се у бесан лавеж стотина хиљада шакала... Хаос захвата све. Страшни артилериски циклон као океанска поплава јури да задави и уништи све... Све тутњи, све се тресе... Навала навалу стиже и слива се у једну општу грмљавину, која заглушује... Наша артилерија од десетину потпуно изабаних оруђа само пљује своја зрна пред собом и с времена на време више дражи непријатељску него да је ућутка... Под заклоном огњене завесе своје сталне артилерије, Срби незадржано наступају. Одбијени једном крваво, они се одмах ојачавају свежим снагама. Одбијени опет и натерани у бегство, они се враћају, опет наступају и стално нападају... Нзих ништа не може да задржи... Кајмакчалан се љуља. Он ће пасти. Судбина му је то већ предодредила. То виде и осећају и официри и војници... Ми немамо више бодре и отпорне борце. Ми немамо резерву за попуну губитака, па ни муниције више... „Последњи батаљон пешадије за одбрану самог врха Кајмакчалана већ је ту. Али, како да помогне кад је то све изнурено као авет. Од њих се не може ни тражити ни очекивати да буду хероји и да одбијају напад српски... Поведени у контранапад они једва стигоше до првих ровова. Ураганска ватра закова их ту. Командант батаљона мајор Димов нареди да пуцају из рова, али то је било касно.

*) Ст. Ј. Јаковљевић — „Капија слободе", Београд, 1936, стр. 174. **) Пад Кајмакчалана по подацима Бугара. Види. ,,Политика", Београд, од 30 септембра 1936, чланак Н. Цоловића, стр. 6.

„Срби налетеше на ровове и заузеше десно крило. Ту гине последњи официр из батаљона 45 пука мајор Кирилов, и то расколеба све. Браниоци почињу сами да напуштају ровове, што повлачи и последњи батаљон мајора Димова. Даље задржавање је немогуће. Нико не беше у стању да спречи трагедију. која муњевито наста... „Мајор Димов покуша да прикупи све разбијене делове бугарске иза једног стењака, али му се и ту Срби одједном појавише са оба крила и почеше да бију бомбама и ножевима збуњене и изнурене војнике. Ово преврши чашу мучења. Многи немајући више ни снаге ни моћи да издржавају ове страхоте, напуштају своја места, хватају шуме и дубодолине и иду где их очи воде. „Мајор Димов са 160 најхрабријих бранилаца Кајмакчалана покупд>ених из свију команада, повуче се источно од Кајмакчалана, где беше и командант бригаде и заузе положај да се брани сада од Кајмакчалана... Он је већ у рукама Срба... „На самоме врху Кајмакчалана остаде четврта, некад непобедна, пољска батерија, по наређењу команданта бригаде као живи споменик своје пале послуге... Славни артилерци, који су се борили до последњег даха, заспаше крај својих топова вечни.м сном... „Трагедија се за нас сврши... Кајмакчалан падна!" На „ Сивој Стени", која кад је ведро време влада врхо.м Кајмакчалана и грози -боку положаја Старков Гроб, четнички одред води огорчену борбу (19 и 20 септембра) 2 и 3 октобра 1916 год. Кајмакчалан, масив Кајмакчалана, са свима околним положајима заузет је 4 октобра (21-1Х) 1916 год. Заузела га је Српска војска после 21 дана жилаве, огорчене борбе, те је тако „Капија слободе" отшкри кута и кроз тај отвор назирали су се видици поробљене Србије, у коју су биле упрте очи свих Срба, свих Југословена и свих пријатеља Србије. Кајмакчалан је заузет заједничком колаборацијом и натприродним напорима целе Српске војске: — бораца, како оних на и око врха Кајмакчалана, тако и оних можда још и више на Кочобеју десно и Сивој Стени, Старковом Гробу, Совићским Положајима лево... иако је брањен упорно, херојски од стране Бугарске војске, чије држање при одбрани положаја може да послужи као типичан пример пожртвованости и упорности, тако и свих, — небораца, који су ма где били и ма чиме донринели да се до победе дође. * Српска војска била је у херојском налету дивна. Велике жртве пале су, безбројни јунаци мртви и живи, знани и незнани, тада су се истакли. Разговор рањених учесника из овога мучног и светлог доба „да кад на пр. погине код артилерије водник, онда се то забележи у аналима пука, док кад командир погине онда сви скупљају прилог да му подигну споменик; код коњаника кад погине командир, прогласе га за националног хероја; код пешадије пак смрт је текући посао..." могао би бити неко мерило, као и оно „командант пука негде је позади, командант дивизије на 15 км. и они спавају сигурно, а после ће добијати одликовања...; али, битку решава срце