Opštinske novine

134

Београдске општинске ндвине

II Армија, остале су на својим отсецима. Француско-руска армија западно од Српске војске. Енглеска војска источно од Српске војске, где ]е био и италијански корпус. Српска војска 12-1Х-1916 год. прелази у напад. Циљ јој је да потисне непријатеља. Наступа лагано према Кајмакчалану, тактичком и стратегијском кључу положаја. Бој је трајао на њему и око њега 21 дан, где се ,.гинуло без броја и мере; трупе је одржавао занос, који у рату не обујима тако често, јер на врху Кајмакчалана налази се граница, „Капија слободе", на чијем су дохвату већ лежали војници и сваки је војник толико дуго чезнуо да се дохвати само врха, да пољуби своју груду земље, па макар тада умро". „На Совићским Положајима (Тимочка бригада »13 и 14 пешад. пук у саставу Дунавске дивизије) водила се очајна борба тих дана. Трупе су биле изложене не само најјачој фронталној већ и унакрсној па и ватри из позадине непријатеља. Прелази се на јуриш. Трубе чак почеше да свирају и војници са официрима на челу повикаше одједном „Ура", које одјекну као грмљавина кроз густу јесењу маглу и које створи за време кајмакчаланског боја расположење, које се неће моћи ни пером ни кичицом описати... То не беше јуришни крик на који смо навикли, то беше крик једнога народа, поробљеног и упропашћеног који дошавши до прага свог порушеног огњишта, кричи гласом очајника: ,,Непријатељу, ја још живим, бежи од мога огњишта". „Овај глас, барем тако изгледаше, беше ужаснуо непријатеља, много више него сва артиљерија, која, кроз неколико дана, шта више недеља, сипаше на његову главу непрекидну кишу гвожђа и олова. Кад трупе заузеше гребен положаја, тамо нађоше само лешеве непријатеља, многе унакажене и измрцварене... „Шта се може додати овим речима?... Са запрепашћењем и заносом прелазимо преко изривеног положаја, пратимо тренутке борби, које се овде збише и не можемо да верујемо сопственим очима. Да није то, у истини, само један сан, само једна ванредна прича?... „ И у овом низу малих, самотних ровова на стрменитим планинама, може се видети поносна, несавладива воља, то што чини основну црту српског народа и српског војника. „Овуда прођоше људи једне јаке расе, људи који не познају реч немогуће, људи спремни да умру или победе, људи који умирући победише... „Ова прогнана војска, ова војска која оваплоћује у себи целу Србију, њену прошлост, њену будућност и њену садашњост, достиже свету границу иза које, пред очима војника, уздиже се опустошена и поругана домовина..."*) На Кајмакчалану, врху и око њега, за време боја био је пакао, покољ: „Срби упорно нападају... Бугари „беже, враћају се, јуришају, довлаче свеже резерве".

*) „Домовина", Београд, бр. 12 за 1935 стр. 95.

На Кајмакчалану ниЈе биљ^ квадратног метра (тако је било и на другим местима) где није лежао мртав српски или бугарски војник. Ко ће да их сахрани, јер у томе очајноме окршају „сударила су се два света, два национална поноса, да се реши једном за вечна времена: да ли ће се врх Кајмакчалана звати ,,Капија Слободе" или „Борисов Град". Чудан је тај понос; колико је жртава било не да се описати... „Мртви људи лежали су као оборене кладе. Гледао сам како је Бугарин ударио нашег војника бајонетом у трбух. Овај обема рукама држи бајонет, а на лицу му се још види израз ужаса. На овога Бугарина налетео је други наш војник и пробио му грудни кош, да се врх ножа појавио на супротној страни..."*) Српска војска борила се за слободу. Решена је била да победи или да умре, и победила је. Јер, „нема ничег страшнијег од човека, који презире свој живот", пред таквим људима падају сва техничка сретства" и за такве људе нема препона. „С прегорев највише се може", и „бој се оног ко је вико без големог мријет јада" каже П. П. Његош (Горски Вијенац). На Сивој Стени, како је било: „...Прошло је подне. Командант шаље ордонанса да се војници спреме за јуриш. Њихово спремање трајало је кратко време. Натоварили су ранчеве на леђа, напунили пушке... Појавили су се изван рова и застали у клечећем ставу. Били су неми. Није се чуо ни најмањи звекет.. Напред! Људи су ишли чврстим кораком, погледаЈући лево и десно, као да одмеравају растојање од својих другова. Пушке су држали на „готовс" и откочене. Кретали су се благом узвишицом, и пред њима се наједном указа сплет бодљикавих жица. Као гладне звери, кидисали су четници на бодљикаве жице, секирицама, ашовима. Настаде прасак. У ток груну плотун одозго, бомбе почеше да треште и на један мах... Пред њиховим очима указа се тада та проклета С.ива Стена, која им се причини не као сива, већ црвена, пламена, огромна, а из оних отвора горе, куљну убиствена ватра. Митраљези отуда запараше. Прасак пушака се сложи у једноставан кркљанац. На четнике полетеше бомбе... камење. Јаук се разлеже. Војници се прибише. Падали су на гомилу као снопље. Други, у безумном страху, бацали су се на жиц<-, где су остајали висећи. Као да траже спаса, улегали су у просеке жичане и ту, сатерани као у замку, гинули су, падали један поврх .другога... Наступао је други стрељачки строј. Бугари пренеше ватру на њих, преко главе првог реда. Војници су падали као покошена трава. Неки су трчали жицама, размахивали секирицама и, окрећући се у ковитлац падали. А, пред жицама је лежао бедем од мртвих и рањених..."**) *) Ст. Ј. Јаковљевић — „Српска трилогија", Београд 1937, стр. 642. **) Ст. Ј. Јаковљевић — „Српска трилогија" („Кагија слободе"), Београд, 1937, стр. 185.