Opštinske novine

Позоришна хрони ка ОПШ

141

Студент се враћа из Швајцарске са докторском дипломом, коју богаташ урами и обеси више своје касе. Да се види њено порекло. Све је то предисторија, коју ми сазнајемо мало доцније. Писац нас уводи ш тесНаз гез. Кад се отвори бина, ми видимо урамљену докторску диплому више касе. План богаташев развија се даље сауспехом. Мора да води борбу само са својим сином, кога савлађује увек већим сумама новца. Купује од истог студента учена предавања, која његов син треба да држи на јавним приредбама као своја. Сондира терен да свог сина прогура за доцента универзитета, а доцније, наравно, за професора. Удешава, преко проводаџике, да га ожени министровом ћерком. У овим експозицијама има већ интриге, развијене радње, духовитих ситуација, истичу се постепено карикиране фигуре модерног друштва. Али прави заплет наступа тек када студентова жена најављује свој долазак са дететом и када студентов професор долази да посети свога ученика. Богаташ се бори с тешком муком да спасе своје успехе. Настају обрти, неспоразуми, из којих Нушић креше искре, које каткад образују ватромете духа. Богаташу су сви рачуни помршени. Покушаји да разведе свога сина са законитом женом, коју син до овог момента није ни видео нити је знао за њу, не успевају, јер се сину допада жена и хоће да је задржи. Сви планови падају у воду. Докторска диплома скида се са зида. Богаташ спасава само рам, требаће за диплому његовог унука Пепике, који му је унук само по закону. Скицирани су добро: богаташ скоројевић, његов син, сиромашни студент и Ујка Благоје. Друге личности добивају по који карактеристичан потез. Али су све то, као што рекосмо, овлашне скице, каткад и рељефнијг извајани типови, али далеко од продуољених карактера. Играли су врло добро: г. Раденковић (Животу Цвијовића), г. Старчић (Милорада), г. Новаковић (Ујка Благоја), г. Милошевић (сиромашног студента), I-ђа Арсеновић (богаташеву жену Мару), г-ђа Жанка Стокић (Сојку, професионалног сведока за разводе бракова).

Каваљер са ружом, комична романтична опера од Рихарда Штрауса. — Далеко смо од тога да подвргавамо критици музику Рихарда Штрауса и либрсто Хуга Хофманстала. То је дело неоспорне уметничке вредности, срећан производ минхенског и бечког духа. Али је то уметност специјалне врсте, која тражи своју специјалну средину. Чисто артистичка, салонска, напарфемисана и напудрована. Осећања су сублимирана, фина, сложена, али површна. Лица се крећу као месечари, вођена невидљивим нитима, без дубље емоције, без јаче самосталније воље. Дворски иеремонијал прописује и границе узбуђења и сукоба. Једино неотесани бонвиван, разметљиви женскарош барон Окс фон Лерхенау као да је од овога света. Зато он и уноси несклад у ту средину и отвара изворе комичнога, које иде каткад до разуздане сбести. Психолошки проблеми који се обрађују (победа младости и љубави) општи су, вечити. Личности, но-

сиоци тих проблема, могле су бити стварне у рококо доба, али данас више нису. То је уметност у којој потпуно може уживати само мали број људи, са специјалном културом и са безбрижним животом. Ни публике много образованијих нација не траже у уметности само артистичку разоноду, него јача уживања, уметничке сензације. Пример таквих дела, која очаравају слушаоце и остављају дубоке утиске, дао је сам Рихард Штраус својом опером „Салома', која се изводи и код нас. Без обзира на то да ли је наша опера, са својим певачима и са својим оркестром, у стању да изведе оваква уметничка дела у свима ниансама, да дочара све лепоте које је композитор унео, — публици нашој треба пружити дубља, емоционалнија уметничка уживања; треба приказивати дела ближа свакодневном реалном животу, која ће наћи више одјека у њеној души, затреперити већим бројем жица. Носиоци главних улога — г-ђа Попова, г-ца Бахрија Нури-Хаџић, г-ца Анита Мезе и г. Милорад Јовановић (нарочито овај последњи) — били су на висини на којој смо навикли да их гледамо. Доцније су улогу Маршалке и пажа Октавијана креирали г-ца Љубичић и г-ђа Марија Хуса, камерна певачица опере у Хамбургу. Г-ђа Хуса је унела у своју улогу нове вокалне елементе и дочарала све ниансе компликоване Штраусове музике. Режија, костими и декор врло добри.

Женидба од Гогоља. — Комедија високе уметничке вредности, где се, са неколико слика, у неколико сцена, приказује сва учмалост, духовна лењост малограђанског руског живота. Гогољ даје мајсторски неколико типова, продуката те жабокречине, уских видика, непокретне душе. Клеше их као из камена, рељефно, класично. Иако су сви састављени углавном из исте грађе, сваки је различит, специјалан преставник те баруштине. Ни један од тих људи не може да изађе из уских кругова, које је судбина описала око њега, ни један не може да се издигне, да чим било попуни празнину духа. А сваки опет проводи тај празни живот на свој начин. Ови људи не могу да се мењају. Они су се скаменили у људске карикатуре. Боје се сваке промене у животу. Ни еротична надражења не могу код њих да се развију спонтано. Треба да дође неко. споља, проводаџија, да им слика сцене топлог домаћег огњишта, па да се мало пробуде, живну. Али закон инерције и тада сувише јако делује и враћа их лако назад у непокретност, у момачке навике. Слика целе средине, кроз те типове, дата је јасно, психолошки до детаља обрађена, са духовитим гротескама, са проницљивим финим запажањима. Главни јунак комедије, Подколесин, саветник, дрема по цео дан на канабету. Страх од промена код њега је јачи од љубави према жени, од чежње за домаћим огњиштем. У њему се стално бори закон инерције, који га вуче на канабе и у животне калупе, против закона динамике, који дејствује преко његовог пријатеља проводаџије. А пошто је инерција саставни део његове душе, а динамика резултат туђе воље, нешто наметнуто, Подколесин успева у последњем моменту да остане веран себи, да се ука-