Opštinske novine

142

Бео градске општин ске новине

лупи у своје момачке навике. Оставља младу под венцем, скаче кроз прозор, и бежи. Борба овим није завршена. Писац наговештава, кроз речи проводаџије, да ће се ова игра наставити. Г. Павлов, у улози Подколесина, и г-ђа Греч, у улози проводаџике Фекле, створили су савршена уметничка дела. Они су развили све врлине художественика кроз сва сретства глумачког изражавања, кроз дикцију, мимику, гримасу, покрете. Употребили су у игри све своје душевне и телесне особине. Нигде ничег што потсећа на позорницу, на тражено, научено. И г. Павлов и г-ђа Греч говорили су, кретали се, као што се крећу и говоре људи у животу. Г. Павлов је развио свој таленат у много више варијација него г-ђа Греч. Али је и г-ђа Греч оживела своју улогу убедљиво. Глумачки таленат г. Павлова најбоље се испољио тамо где писац није до краја израдио сцену, него је само скицирао. Састанак Подколесина са будућом вереницом сачињава готово нему сцену. Обоје су збуњени, невешти, не знају шта да кажу. Г. Павлов је од тога створио ванредно интересантан, пун садржаја призор. Он је говорио гестовима и мимиком сувише речито, оцртао сваки покрет своје душе, која је треперила надом, срећом, љубавном чежњом, срамежљивошћу, али и страхом од новог, непознатог. Г. Павлов је ненадмашан и у монолозима, где његов анализаторски дух даје пуну меру. Г. Павлов је био и режисер, и, колико је до њега зависило, режија је успела. Он није могао да доведе у склад игру наших глумаца са стилом художественика. Глумци нашег позоришта издвајали су се својом засебном игром од г. Павлова и г-ђе Греч. Али ипак, у свом жанру, креирали су са успехом Гогољеве типове. Нарочито г-ца Н. Микулић (удавача), г. Старчић (Кочкаров), г. Н. Поповић (Жвакаров). У првој претстави улогу Подколесина играо је г. Раденковић, а улогу проводаџике Фекле г-ђа Жан ка Стокић. Можда би њихова игра заслуживала већу хвалу — нарочито је г-ђа Жанка Стокић играла сјајно — да нисмо после гледали у истим улогама г. Павлова и г-ђу Греч.

Госпођа Помпадур од Жана Сармана. — Писац је овде покушао да прикаже наличје љубавног живота Луја XV, да скине краља-љубавника са пједестала, да отвори раскошне дворске одаје и покаже да и тамо живе обични људи, са својим људским страстима и слабостима. Успео је да оцрта тај живот само површно, репортерски, да да оно што се види споља, не продирући дубље у душу својих јунака. Дао је десет шароликих слика, које би могле да послуже пре за неки оперетски филм него за озбиљнију позорницу. У првим сликама има још лаке духовитости, водвиљског шарма, живљег пулса. Али како главна лица старе, стари и драма, постаје тромија, досаднија. Госпођа Помпадур губи заводничку моћ љубавнице и постаје друга супруга, која тежи да сачува свој положај на двору. Удружује се чак са легалном женом, да се заједШшки брину за краљево здраве и да се боре против нових конкуренткиња. Краљ трчи за новим и новим уживањима; али увек на сличан начин,

служећи се сличним методама. То је за њега и његове партнерке могло да буде од интереса, али гледаоце замара. Из сукоба личности нису створене дубље душевне драме, јачи заплети. Сцена умирања госпође Помпадур много је развучена, без имало радње. Зато је публика на премијери одахнула душом када је главна јунакиња најзад умрла. Та је сцена, срећом, много скраћена на идућим претставама. Госпођа Блаженка Каталинић, у улози Маркизе Помпадур, показала је у првом љубавном састанку Луја XV доста шармантности, кокетерије, заводничког елана. И доцније је истакла неколико лепих нианса. Али у извесним сценама није задовољила. Можда то није њена кривица, него писца и режисера. Изгледа да је она имала на више места да спасава и једног и другог, али за то није дорасла. Госпођа Таборска интерпретирала је улогу краљице са пуно разумевања.

Срећни брак од Тригера. — Савремена социјална драма, у којој се обрађују проблеми брака двоје интелектуалаца. Да ли може жена стварати самостално? Да ли треба, као интелектуалка, да буде допуна своме мужу, или може да му буде и надмоћнији конкурент? Да ли треба да буде само женка и домаћица, да осигурава мужу „топло огњиште", да му припрема домаће радости и одмор када се он враћа уморан са рада, или може да развија самостално и своје интелектуалне способности?

„Срећни брак": г-ђа Деса Дугалић-Недељковић (Маша Узорова) и г. Св. Никачевић (д-р Ђапаридзе) (Фото Мосингер — Београд)