Opštinske novine

150

Беог радске општин ске новине

у виртуозно измоделисаној, виткој, фражилној и тако танано изукрштаној, па ипак толико стабилној и монументалној фигури свога „Абисинца" (бронза) створио једно право ремекдело те врсте. Једно дело чије изванредно формално савршенство и техничка рафинерија као да су спонтано и са простом природном нужношћу проистекли из његове садржајности и из оног присног душевног доживљаја који му је дао повода. Сличним квалитетима одликују се и друга два рада Бјергова: упечатљива метална фигура „Жене што бежи" и она ефектна, у богатом и динамичком стилу позног Ренесанса (Џан Болоња) компонована група „Љубавна борба" (такође у

Јоханс Бјерг: Љубавна борба бронзи), са перфектно израђеним актовима једног атлетског младића и једне дражесне младе жене. У ред ових уметгјика спада и Герхард Хенинг са једном бујном и језгровитом нагом „Модерном девојком' — и, најзад, један од најмлађих (рођ. г. 1902.): Готфред Ејкхор који у једној сочној и дивно постављеној омањој „Женској фигури" (бронза) и у маркантној групи двеју куртизана „Из Марсеља" (кречњак) обелодањује једну необично дубоку и фину вајарску осећајност. У свим тим фигурама готово опажа се, као њихова најуочљивија особина, па и врлина, једно живо

и топло струјање чулности, један деликатан, али интензиван еротички момент који можда не бисмо очекивали да нађемо и у уметности тобож „хладнога" севера, али који баш тиме убедљивије доказује колико су смисао за лепоту, уметничка осећајност и стваралачка моћ дубоко и присно повезани са сексуалним осећањем и, шта више, условљени њиме. Остали млађи и најмлађи скулптори донели су такође мноштво добрих и интересантних ствари: Астрид Ноак са лепим осећањем израђену студију у цементу „Дете"; Арноф Томсен две експресионистички стилизоване статуете у храстовини („Анђео Страшног суда" и „Анђео с теразијама"); Јерген Гудмунсен-Холмгрен један веома жив, душеван и хармоничан „Портре младића" у бронзи; Повл Кјерскоу питорескну бронзану „Двојну бисту Е. Розебиа"; Могенс Бегил две занимљиве омање бронзе „Студија главе" и „Леда са лабудом" — и, најзад, Хенри Херуп једну ефектно архаички стилизовану „Буљину" у камену. Једно засебно место заузимају вајари-керамичари, међу којима се Јајс Нилсен истиче највидније као један уметник од маште, стил'а и супериорног техничког знања. У својој широко декоративно третираној статуети „Понције Пилат" (глазиран порцулан), он је дао једну упечатљиву, горку и гротескну карикатуру кукавичног гојазног судије који под заштитом једног гломазног оклопника лицемерски пере руке. Врло је изразит и динамичан, у ставу и замаху, и његов „Мојсије са змијом" (исти материјал) који опомиње на опоре скулптуре раног Средњег века, док је у његовој великој „Вази" са живописним барељефима из Самзонове легенде зналачки оживљен стил најстарије, источњачке антике. Маште и свежег хумора показује и Кнуд Кин у својим живо и штедро моделисаним животињским фигурама: „Кинг Конг (мајмун)" и „Морски пас" (обе у глазираном фајансу), док су рош-керамике Жан Рене Гогена („Женски торзо", „Група рвача" и „Лежећи тигар") изведене у оквиру једног дискретног, можда нешго штурог реализма. Иако је, као што смо већ назначили, главно тежиште оие изложбе на њеном скулпторском делу, њена сликарска колекција такође је од великог интереса. Слично као вајарство, и сликарство данско 110шло је, у своје доба, из класицизма. Као што на челу оног првог стоји велики римски васпитник Торвалсен, тако и формирању овог друог претседава такође један „класициста", али већ класициста париске, наиме, Давидове школе: Кристоф Вилхелм Екерсберг. Први знаменитији дански сликари, све до гшловине прошлога века од прилике, махом су његови ученици који мање или више верно и стриктно настављају, развијају даље класицистичку традицију. После смрти Екерсбергове (1853.), све јаче и јаче продирући утицај доселдорфске школе потискује ту традицију и одомаћује и у Данској онај атељески ре ализам који је владао у сликарству германске и и сточне Европе готово све до конца прошлога века Старији сликари ове изложбе (рођени од г 1840. на овамо) спадају са својим радовима из по следње две деценије XIX столећа, у главноме, још у ту уметничку епоху. Они још не знају за велика