Opštinske novine

Некролози

Ђорђе Вајферт

12 јануара 1937 године преминуо је у своме стану на Топчидерском Брду познати београдски индустријалац и ранији гувернер Народне банке Ђорђе Вајферт, који је Библиотеци и Музеју Општине града Београда поклонио своју велику збирку историјских старина Београда, због чега му је ранији општински Одбор на свечаној седници од 17 марта 1932 год. одао нарочиту захвалност.

■ш*!

■ ' '

ј- Ђорђе Вајферт Истога дана Њ. Кр. Вис. Кнез-Намесник Павле и Њ. Кр. Вис. Кнегиња Олга упутили су породици поч. Ђорђа Вајферта телеграфске изјаве саучешћа. I 13 јануара т. г. у просторијама ИндустриЈске ко-* море, у присуству великог броја београдских индустријалаца, одржана је свечана комеморативна седница у спомен поч. Ђорђа Вајферта. На овоме скупу г Влада Илић, претседник Индустријске коморе и претседник Општине града Београда, истичући заслуге пок. Вајферта за подизање и унапређење наше индустрије, привреде и новчарства, одржао је, пажљиво од присутних саслушан, овај говор:

„Још један, тужан наш састанак... Окупили смо се данас у сали наше коморе да одамо почаст и пошту коморином почасном претседнику Ђорђу Вајферту чија је делатност везана најтешње са историјом индустријсхог развитка наше земље. Сви ми знамо како је било тешко покретати индустрију осамдесетих година прошлога века у СрСгији, тада беспутној, без жељезничке мреже, без новчаних завода, без стручне радне снаге и без формиранога капитала. То доба тражило је људе пуне куражи, људе способне да ни из чега стварају много — за опште добро. Покојни Вајферт је био носилац свих тих особина. Још у 23-ћој години, одмах после свршених студија, прима он од свога оца пивару која се под његовом управом све више развија. Међутим, та индус.трија била је за њега наследна индустрија а његов полет пошао је одмах даље. Он је знао да Срби/а обилује неиспитаним рудним богаствима од којих нико нема користи. Он се је свом снагом своје младости и свом својом спремом бацио на испитивање рудних терена и тај рад учинио је од њега претечу и ствараоца наше рударске индустрије. У томе дугогодишњем раду он је отворио 7(/ рудника, а цео тај посао био је променљиве сређе, као што је то у рударству обично. Један по један од тих рудника обустављао је рад као нерентабилан. Многи други сустао би пред таквим губитцима, али Вај' ферт није био човек који сустаје... Он је и даље испитивао земљину кору Србије п долазио дотле да је све своје имање био већ апгажовао када му се сређа најзад осмехнула. Пронашао /е жицу бакра у Бору. 1903 године оснива он „Француско друштво Борских рудника", удружујући се са француским капиталом, јер је посао био већега обима и у тадашњој Србији тешко је било нађи веђи капнтал за овако велике подухвате. Данас је Бор предузеђе огромних димензија, позпато у целоме свету и оно чини част нашој земљи. Прошле године је био положен камен темељац и електро-рафинерији која је завршна фаза при проI чзводњи бакра и која стално увећава златну подлогу •наше Народне банке. Бор сам упослује више од 5.000 раденика и користи, које има од њега наша држава и наш народ, огромне су. И даље је покојни Вајферт радио, и даље је он подизао, стварао. Ништа велико на привредном по љу није се без њега почињало. Он је својим именом стварао поверење и у земљи, и у иностранству а и наши ВЈ1АДАРИ су често прибегавали његовом му-