Opštinske novine

368

Београдске општинске новине

Г. Мата Милошевић је фино и вешто стилизовао доброг и наивиог сметењака-глупака. Комичан у појави, у гестовима, у дикцији, — кад се креће, кад седи, кад једе, кад говори, (не само по ономе шго го вори, него и по начину како говори), — г. Мата Милошевић је изванредно одиграо пријатеља сметењака, који допуњава брачју комедију и даје јој весео расплет. Г-ђа Дара Милошевић је са пуно уметничког ела ка, спонтаности, шарма оцртала све психолошке промене код једне иросечне, романтичарски „настројене" »ене: Њену жељу за флертом, безазленом забавом са обожаваоцима с којима се не познаје; лажни занос за зимским спортом; сањарење и заљубљивање у мистериозног љубавн.ика; нестрпљивост и хистеричну нервозу, досаду према мужу, у моменту ишчекивања букета црвених ружа и љубавног писма; нагли прелаз у раздрагану нежност према мужу и према целој околини кад добије очекиване руже; разочарење и поновно враћање ка мужу, кога је, види се, увек волела, али је свакодневни клишејски живот ту љубав Отупео. Укусне тоалете, које су подвлачиле женина расположења и одавале њене намере, уносиле су у игру још више свежине и пријатних изненаћења До ситница проучена и одабрана тоалета за излазак, када је пошла на љубавни састанак, толико је много одавала женину приврженост према оном непознатом и решеност да раскине са мужем. Г. Владета Драгутиновић се издигао изнадклишејске игре и са неколико оригиналних и мајсторских потеза оцртао љубоморног и несрећног мужа, који осећа да је сам крив за чудну ситуацију у коју ]е запао: сам себи „набија рогове", али су рогови ипак стварни. * Госпођа Селби, написао Џ. Ст. Ервин. -- КомедиЈа са изразитим енглеским хумором, који све своједражи открива" само онима који се могу, дугом студиЈом енглеског духа, уживети у нарочите енглеске прилике и продрети у особености енглеског карактера. „Ко хоће песника да разуме, мора да иде у песникову земљу - ' — ова Гетеова изрека важи нарочито за енглеске хумористе. Па ипак, иако сувише суптилан, овај хумор из „Госпође Селби" био је, бар делимично, приступачан и београдској публици. Било је и комичних ситуаци_ ја и духовитих изрека којима се публика слатко смеЈ 'ала. Личности саме по себи нису комичне, али их живот доводи у комичне ситуацвде. Осећа се, међутим, да Ј 'е остало још доста у овој комедији што нису могли глумци сервирати београдској публици, јер нису ни сами схватили; а било је доста што су погрешно сервирали. Имамо утисак као кад читамо осредњи превод једног доброг уметничког дела. И глума је нека врста превода, са песничке уметности на глумачку. Главна идеја комада, — да старија жена, ако је добра и племенита, вреди више него млада кокета, себична и раскалашна, да младост сама по себи иије никаква врлина, — наша је исто толико колико и енглеска. Она чини скелет дела. Тај скелет је репродукован добро. Али душа комада, оно што чини

његову уметничку вредност, није нам дочарана како треба ни колико треба. Г. Златковић се, како изгледа, у улози Филипа Логана, највише приближио правом Енглезу. Г. Божа Николић и г-ђа Деса Дугалић-Недељковић одиграли су своје улоге са укусом и топлином. Г-ђа Урбанова, као друга жена Селбиева, дала је неколико живих слика. Г. г. Дрнић и Старчић били су згодни; успели су каткад и да нам заголицају мишиће на смех. Колико су, сви укупио, били Енглези, - - а овде је баш потребно да буду Енглези, јер комад има изразити присохолошки енглески „колорит" — то би могао казати само прави Енглез. * Ивкова слава, према приповетци Стевана Сремца „написао" Веља Миљковић. Необично духовита Сремчева приповетка, која спада у његова ремек-дела, приказана је поново, у главном са успехом, на нашој позорници. Веља Миљковић је ту приповетку драматизовао, или боље рећи преудесио за позорницу (он је Сремчеве диалоге распоредио по чиновима, и нешто је мало скратио Сремчев текст), па је чудновато зашто у позоришним програмима стоји да је Миљковић писац. Задржана је режија поч. Димитрија Гинића. Спонтани и оригинални хумор Стевана Сремца задржао је и даље своју драж за публику. Комад је изнесен на позорницу при крају сезоне, даван је неколико пута, и увек је пунио дворану. Живописност, занимљивост причања, духовита оригинална поређења, која задивљују чак када их човек чује поново, досетке, анегдоте, — те сјајне одлике Сремчевог талента, — остале су већим делом и у позоришној преради „Ивкове славе" и глумци су их добро, неки чак и ванредно, изразили у својој глуми. Репродуковали су са успехом и онај особени архаични нишки диалекат, који сам по себи изазива комичне ефекте. Нарочито је г. Душан Раденковић, у улози Калче, остао кроз целу своју улогу „Нишлија". Живи рељефни Сремчеви типови добили су одговарајуће маске и изразе на позорници. Сремац је био мајстор у цртању типова. Неколико карактеристичних покрета које његове личности учине, неколико речи које кажу, изваја целу њихову фигуру, изрази цео карактер. Тих типова има много, читава галерија, а сви су разнолики, не личе један на другог. Сви су израђени занимљиво и оригинално. Те личности силазе из књига и са позорнице у народ и живе и дал>е у препричавању, у имитирању; толико су добро и истинито погођене. То су уметнички израђени портрети. Свака личност која се појави има одређену физиономију, иако већина од њих учини само неколико покрета, каже десетак речи. Ове фигуре личе на скице великих сликара, који са неколико основних потеза оцртају карактер свога модела. Сви ти типови, иако оригинални и особени, повезани су нечим заједничким између себе, сачињавају само делове једне заокружене целине. Сремац зна згодно да обухвати и оцрта читаву средину. На слави код Ивка немамо одвојене фигуре, него широку, добро компоновану слику друштва, какво се појављује на нишким славама.