Opštinske novine

Позоришна хроника

367

Може глумац најбоље да рецитује пишчев текст, може коректно да изражава смисао. Али, ако он цео пишчев материјал не прожме стваралачким глумачким дахом, ако га не оживи и не унесе у душу гледалаца друкче, непосредније, него што се уноси обичним читањем, — глума није успела. Госпођа Деса Дугалић-Недељковић носила је цео комад на својим плећима. Она није била обичан интерпретатор пишчевог текста, него уметник који ствара. Кроз цео комад она је била у тој уметничкој глумачкој инспирацији, и створила је од своје Валентине ремек-дело. Ове вечери она је пружила наЈбољи доказ да је глума самостална уметност, којој пишчево књижевно дело служи само као материјал, који треба трансформисати у нове уметничке облике. Један исти сиже може се изразити у више разних уметности, — у поезији, у музици, у ликовној уметности, — може се превести из једне уметности у ДРУгу, а да ипак свака уметничка манифестација буде самостална. Када композитор компонује туђу песму, он ствара самостално уметничко дело. Песма тиме може да добије нову уметничку снагу. Тако исто и глумац ствара од драме ново уметничко дело на позорници, појачавајући њене књижевне квалитете и чинећи их приступачнијим публици. Погрешно би било тврдити да је овде глумачка уметност само допуна пишчевом делу, те према томе подређена. Као што се глума не може замислити без литерарног текста, тако исто ни драма не може да живи својим самосталним пуним уметничким животом ако се не приказује у позоришту. Штета само што се уметнички изражаји глуме не могу тако лако конзервисати и сачувати за будућност. Филм је успео да нешто од глуме фиксира на фотографијама и оспособи за репродукцију. Али смо још далеко од тога да можемо сваку добру глуму тако фиксирати и по вољи је развити пред собом кад зажелимо, као што можемо на грамофону репродуковати, кад год хоћемо, глас великог певача. Валентина г-ђе Дугалић-Недељковић заиста би то заслуживала. Г. Мата Милошевић, — у улози Пјера Вињала, који се заљубио у мајку своје веренице, — почео је да игра добро, сугестивно. Али није издржао до краја. У трећем чину деградовао се на интерпретатора пишчевог текста, вештог, често виртуозног, али без топлине и убедљивости. Госпођа Невенка Урбанова, у улози Игете Салве, имала је неколико добро простудираних потеза, нарочито у објашњењу са својим вереником и, доцније, са својом мајком, где је интерпретирала интелектуалну зрелост и способност понирања у душе своје околине, какву могу да показују модерне девојке. Али г-ђа Урбанова нема много изражајних сретстава; брзо се истроши. У глуми, као и у свима другим уметничким манифестаци]ама, глумац се не сме понављати (изузев, наравно, случајеве када је понављање потребно ради појачања ефекта). Зато г-ђа Урбанова преноси један део мимике, покрета тела, дикције из једне своје улоге у другу; приказује публици више себе него пишчеве личности. А то не сме да буде. Г. Гец, — у улози Салве, мужа „зреле жене'' Дао ]е фину спонтану глуму. Својим мирним гестови-

ма, природном дикцијом, лежерним понашањем он је деловао толико убедљиво, да смо заборављали да се налазимо у позоришту. * Црвене руже, написао Алдо де Бенедити. — Вс дра, лака, занимљива комедија, са живим, финим, пенушавим хумором. И муж и жена желе да привремено „умакну" из брачног јарма, да засладе брачну монотонију флертом, не желећи да им то убије љубав и уништи брак, него да их само мало разоноди и освежи. Несрећним стицајем околности, они тај „флерт" морају да воде између себе. Два туцета црвених ружа, за које је закачено писамце са сладуњавом, наивном романтичарском изјавом љубави, које је муж наменио непознагој лепотици, падну у шаке ж:ени. Она мисли да то њој шаље непознати обожавалац, који се потписао псеудонимом „Мистерија", заљубљује се у њега, занемарује мужа, малтретира га и најзад се спрема да га напусти. Муж мора да игра двоструку улогу: заљубљене „Мистерије", која сваког дана пише сентиментална љубавна писма његовој жени и шаље их са букетом црвених ружа; и љубоморног мужа, који постаје немоћан да своју жену привеже уза се. Заљубљени фантом је јачи од стварног мужа. Мужевљев пријатељ, адвокат Савељи, наивап сметењак, уноси донекле елементе комедије каракте ра у ову комедију интриге. Писац се фином, једва приметном иронијом насмејао романтичарском расположењу и љубопитљивости жене, а са добродушном сатиром ишибао је донжуанске прохтеве мужа. Писац је дао неколико карактеристичних психолсшких опсервација: Мистериозни љубавник делује на женину машту, разиграва душевни живот, распирује љубопитљивост, везе заводљиве снове. Стварност, — позната, обележена јасним димензијама, — не може никад бити толико сугестивна, привлачна, као творевина наше маште. Свака, најидеалнија жена, и ма бар једну „пукотину" у својој верности према мужу, и треба само јуришати на ту „пукотину". А јуриша се најлакше под маском, делујући на женину машту. То је основна констатација, полазна тачка, са које главни јунак, муж, ступа у љубавну пустоловину, која се окреће против њега. Било би узалудно приговарати да то нису никаква оригинална и дубока психолошка запажања; да писац није дао компликованију интригу, разгранатију радњу; да није изразитије оцртао не само карактере него ни типове, — изузев ванредно извајан тип сметењака. Писац би нам могао одговорити да он то није ни хтео; он није имао никаквих виших уметничких претензија. Хтео је да насмеје, да забави; намерно нам је дао овлаш, као од шале, набачене скице, а не минуциозно израђене слике. Прерадио у драму један занимљив фељтонски сиже, написао водвиљ. Ако је у томе успео, доста је. А мора му се признати да је успео. Ванредно је задовољство констатовати да су и режисер и глумци били у духу пишчевих концепција и мајсторски их реализовали на позорници. Сваки покрет, свака реч, сваки став зрачили су уметничком снагом.