Opštinske novine

Уметничка хроника

373

Сабиха: Портрет Тодор Манојловић

само случајна творевина једне надмоћне и генијалне индивидуалне воље, већ једна дубља и нужна манифестација колективне расне енергије. Јер данас, свакако може већ све да се постави или створи указним путем, само не таленат и стваралачки дух — који

су, услед тога, стварно, најпоузданије, најнедвосми сленије мерило за квалитет и, уопште, за виталитет једног народа. У овој Изложби турских сликара афирмирао се тако, на Један врло позитиван и симпатичан начин, нови културни полет турске нације. Заступљено је било на њој тридесет и иет сликара са осамдесетак ра дова који, по свом стилу и правцу, делом, надовезују још на онај старији импресионистички реализам што је цветао у Европи на међи прошлог и овог нашег столећа, али, делом, показују већ и сасвим савремена, модерна стремљења, па и постигнућа. Имена уметника су за нас још нова и необична, али чини нам се већ и данас да ћемо понека од њих имати да научимо и да запамтимо, јер ћемо их, свакако, још чешће сретати на, било турским, било и другим модерним сликарским изложбама. За сада се највидније истичу М. Чали са једним импозантним, снажно бојадисаним великим портргто.м Кемала Ататурка, Намик Исмаил са имажинозно схва ћеним и колористички врло финим пејзажом „Анкарска тврђава", Хикмет, Ариф Бедии, Халил и Бедри Рахми са разним, деликатно ниансираним „Предели ма", Шевкет са неколико интересантна „Ентеријера , Сабиха са два ^одлична, сасвим модерно схваћена н спроведена портета н Нурулах Берк са великом деко ративном композицијом „Авијатичари Као нарочита атракција, придодата је тој изложби слика још и једна богата збирка старих и нових турских књига, часописа, новина, географских хара та и разних других културних докумената и музеал.. 1-шх предмета, међу којима су особито интересовање побудиле неколике сјајне старотурске минијатуре из XVI века.

Сликарске

Последња два месеца ове минуле уметничке сезоне била су веома плодна и донела су нам много интересантнога и поучнога. У Павиљону, у Музеју н у Инжењерском дому имали смо један богат и разнолик низ изложби које не само да ни по чему нису уступале онима што смо их видели јесенас и зимус, већ су понекад биле чак и значајније од ових. Наступело летње доба није смањило нити ревност уметникаизлагача, нити интересовање публике — изложба Удружења ликовних уметника у Инжењерском дому, на пример, била је дуго отворена и стално добро посећена — и завршетак сезоне дошао је, стварно, као напрасни прекид нечега што је било још у пуном јеку. У месецу априлу имали смо две веће колективне изложбе, наиме, Ладе, у Уметничком павиљону и турских сликара, у Музеју Кнеза Павла, којима је претходила изложба Сташе Беложанског. Беложански је један пејзажиста сочног, прилично загаситог и помало тешког, масног колорита чија је

главна врлина у његовом живом осећању за природу, нарочито за декоративну, рекао бих готово сценографску вредност и применљивост вегетације, дрвећа, шипражја. Такав се он показао и на овој својој IV колективној изложби, на коју је донео четрдесетак платна и двадесетак акварела и цртежа са мотивима из Београда и околине, из Охрида и Сарајева, али и из Прага и Венеције. То су вешто и хитро насликани пејзажи, кроз чију каткад већ помало стереотипизирану композицију и колорацију — оно смело, радиално разгранато и махом силуетски штуро грање пред позадином сивог или сутонски бојадисаног неба, изнад неких мрачних колиба или других мрких, патинираних архитектура, портала, торњева — проговара неки тмури идилизам, па и нешто патетике и романтичног расположења. Уметник као да је жељан да у онај импресионалистички реализам, из којег је поникао и у коме он и остаје чврсто укорењен, унесе и неке друге, даље ефекте: — ефекте, лепоте и ону сетну, су-