Opštinske novine

442

Београдске општинске новине

после њих купала би се послуга. Али горњи спрат остао је и даље брижљиво затворен, са спуштеним завесама, све док идућа субота није поново отварала врата и прозоре, и док се опет програмски није одиграло ужурбано спремање. Парадне собе служиле су само за свечане прилике. У њих нико није смео да уђе, сем „удаваче". Једина она имала је право да многе поподневне часове проводи у клавирској соби, у марљивоме и брижљивоме плетењу или хекловању. Таква је, у оно доба, изгледала код нас слика породичнога живота једнога уваженога милионара. Идућега дана после подне дошао Је Стеван, да чује исход моје дипломатске вештине код деде. Крајњи пристанак ујака Павла чинио му се сасвим по себи разумљив. Он «ишта друго није ни очекивао. Био сам радознао како ће се свршити разговор између њих двојице. Два сата трајао је њихов Ше-а 1е1е, Потом су ме нашли у воћњаку, где сам надгледао како баштован бере крушке. Стеван је поверљиво ухватио деду под руку. Лице мога ујака било је мирно и разведрено, док су Стеванове очи одавале спокојно задовољство човека који је постављени циљ достигао — лако достигао, могао бих додати. Ово последње ме је једило. А деда ми је касније рекао: ,,Диван човек... озбиљан... Познаје живот и зна шта хоће. Мило ми је што се та мала вештица — мислио је на Јелисавету — није заљубила у неког студента... Само би ми још и то требало... А овако, најзад, нека јој је са срећом!... Јелисавета је јутрос отишла код једне другарице у виноград, и остаје тамо до \Вечери. Деда није хтео да је види; осећао се, благо речено, још увек дубоко увређен и ожалошћен. А Јелисавета, опет, била је толико узбуђена због Стевановога претстојећега разговора са дедом, да сам јој саветовао да тај дан проведе ван куће. Одмах сам наложио Дуди да је телефонски извести о победи њенога Стевана; доставио сам јој и дедину горњу изјаву. Одмах ће доћи овамо. Али један Стеванов исказ, који сам случајно,, заклоњен оградом од воћњака, чуо, нисам јој саопштио. Он је са Костом и Бобом крстарио кроз башту. Близу ограде воћњака, иза које сам ја седео, разговарали су једно време о коњским трКама и о разним другим темама које моју пажњу нису могле да привуку. Одједном сам чуо како Стеван каже: — Изванредан је хлад испод ових високих дрвета,, а ипак има много ваздуха. — Да... А шта мислите, за шта би се овај велики правоугаони простор могао дивно да употреби, — под претпоставком 1 да се земљиште ослободи од дрвећа на средини? — упита Боба. — Ти си интелигентан... докажи сада твоју оштроумност, погоди! — додаде Коста.

Једно време настало је ћутање иза ограде; зацело је Стеван размишљао. Најзад је викнуо: —. За игралиште тениса. — Погодио си... Ти си достојан члан наше мЈладе генерације... Али ко би овде смео нешто да измени!... СваКи такав покушај назвао би се обесвећењем, вандализмом. Ру!ке су нам везане... А много шта могло би овде друкчије изгледати, — рекао је Коста. — Паметне промене ниКад не могу шкодити, него само користити... А и време не престаје да протиче... Ви, Бобо, не треба тешко да уздишете; многе ствари морају и треба да буду промењене. Човек не сме да заостаје за својим временом, — чуо сам Како је још рекао Стеван. ' Дуда ме је запрепашћено погледала, и помакла моју столицу на друго место, одакле нећу морати даље да слушам овај обеспокојавајући разговор. ...само средња дрвета! Стогодишњи храстови, из времена Кнеза Милоша! Не, драги моји, башта неће бити парцелисана и раздељена вама обесветитељима. Браћо моја, Светозаре, Драгославе и Велимире, ваше сенке ће и даље промицати вашим омиљеним 1 местима, кад вас сећање на земљу и чежња за њоме привуку нама... Игралиште за тенис... или, можда, подиум за окретне игре начинити у башти! Тичија гнезда избацити из дрвећа, и, уместо њих, у гранама инсталирати један ваздушни бар! То се неће догодити... Чак ни после моје смрти... Јер башта припада мени. У тоКу дана Дуда је нашла прилику <да о овоме догађају са негодовањем исприча Насти. Моја сестра села је крај мене, и нас двоје смо водили један озбиљан разговор. Њена близина ме умирује. Као и свуда где .Матијанче пружи своју руку да помогне, изнашао је њен дух и овде прави излаз. Удруженим снагама, сковали смо план који ће нашу стару кућу, са њеном изванредном баштом:, за увек сачувати од обесветитељских халуцинација модернизирања. Поводом тога, даћу један налог у Тестаменту, а Миша ће ми у томе ићи на руку. Он ће већ сутра бити овде. Сва срећа и сав јад који су нашој старој кући пали у део, у току догађаја, нашли су своју потврду и своје разрешење испод дрвета у башти, Многи од покојника и од још живих наслањао је своје врело чело на избраздану кору џиновских стабала, које је чинио поверљивим сведоком своје неизрециве радости или свога очајнога бола. Ако Је башта притајена под густим белим покривачем снега, њена тишина нежно се спуштала на неМирну душу која би дошла да ту разхлади своју раздраганост или свој јад. А благи дах исполинсКих стабала који око себе растапа снег у •,'уским Круговима, уливао је наду и мир, и изравњавао је сваку претераност људске бујности. Кад је дошло пролеће, журили би Николићи свих генерација, од увек, да траже висибабе и љуби-