Opštinske novine

ис и! ипшЈкт^пс нуиинс

ника, требало је им:ати много смелости да им се то отворено у лице каже. Та разна господа, и с ове: и с оне стране Дунава, препиру се и инате међу собом о сићушним политичким питањима док народ по обалама пишти и пропада. Најважнији проблем изгледа им како да се назове нова Србија: Војводство, Војводина или Војводовина. — „И то онда када Војводство већ последњи ропац дави." — ту је Ненадовић свакако помишљао на ону жучну препирку која се водила 1849 у Србски.м Новинама око те три речи, и коју чак ни ауторитет једног Ђура Даничића није могао прекинути, јер се он био изјаснио за непопуларан израз „Војводство".* Уз то, узајамне оптужбе, пребацивања, фразе о родољубљу и пожртвовању, разметање личним заслугама и способностима, све то издекламовано с пуно емфазе, док се у поверењу признаје како је одличио продат дуван пренет међу ратнике, и како се препро дајом опљачканих ствари долази до сјајне зараде. Речју, подземна ровења и трговачке шпекулације које стоје у позадини сваког идеалног покрета. Сувише јако и можда драстично звуче речи једног јединог резонера из те гомиле коме Ненадовић придаје своје мисли. Он нештедимице казује својим сународницима све њихове мане, пребацује им што дела која су потекла из најчистијих побуда желе да претставе као као производе чисте сујете, са жестином се обара на нерад, злобу, неслогу и завист својих драгих ближњих, и закључује оштро: „Упамтите добро, при свакој народној несрећи и пропасти, колико су криви они који су управљали, толико су троином криви они који нису ништа радили, а могли су штогод урадити". Све ове стране, пуне срамних клевета и осуда звуче горко из пера младог Ненадовића, иначе тако ведрог и оптимистички расположеног. Уз емфатичну сцену опште народне утучености у избегличким редовима, која се свечано развијала у Кошутњаку, ова сцена ситних интереса и сукоба, чији су учесници јевтини критичари и бездушне шићарџије, јесте најбоља у овој опсежној приповетци. Приповетка се доцније развија брзо, с ликим празнинама и прескоцима, за које се писац извињава својим читаоцима. На крају ипак после тешких незгода, Милан и Милка ее срећно узму, пронашавши најпре велико закопано имање Милиног оца. Све то причање тече суво, хладно, с пуно невероватности, и Ненадовић доиста није изгубио много што није ову приповетку унео у своја дела. Поменућемо само још једну епизоду која је занимљива, управо по томе што се везује за Београд, ма да иначе има слабе везе с током приче. Један избеглица из Баната, Влах, Бенда,

* В. Србскв Новине зз 1849.

долази нашем познанику старом свештенику, и исповеда му, поред својих других грехова, и ово: „...Несрећни један и бесан богаташ, почне Бенда — опклади се у ( г маџарском логору с једним полковником у велику суму новаца да ће у Београду бити лимунација и да ће ова варош бити осветљена кад Маџари освоје Банат. Ја сам примио на себе да он опкладу добије, пређем овде, и чекао сам глас маџарске победе. — Лако је било погодити како ће се ова варош осветлити. 17 априла попењем се на таван великог зданија.* Читав дан провео сам намештајући оне запалитетне справе, које сам у сва четири ћошета пррсгграног крова сместио. Мени је требало самр на два краја припатили, и ја сам спокојно чекао поноћ. Три четврти сата избијају, и ја причекам јошт. — Неколико минута после тога, и ја ужежем запалитетне свећице и полако изађем и одем на сокак. Све је било мирно, све је живо спавало. Дванаест сати избИје, и у тај исти мах на обадва краја високог крова букне пламен. Даље све знате, она је ватра угашена, али онај пламен гори непрестано у мојим прсима. — Београд је био осветљен, ја сам добро награђен, али грижа од дана на дан све већа постаје..." На ту исповест, свештеник, понет праведним националним гневом, заборави сасвим на своју хришћанску благост, и место апсолуције изриче над њим страховито проклетство какво су изрицали у средњем веку над отпадницима од цркве. Да се ова јдогађај доиста одиграо у Београду сведочи нам једна белешка .објављена у 33 броју Србских Новина 1849, од 19 ацрила, у рубрици „Београдски дневник": „Прекјуче око поноћи" — (дакле и датуми се апсолутно слажу) ватра се овде у тако ре ченом „зданију" појавила. Из свега овога види се да је ова несрећа хотимице од неких зликоваца учињена који су том приликом што за се упљачкати желели. Ватра се на сва четири краја у једанпут појавила. Кров је сав изгорео, и знаменита част зданија порушила се. Богу хвала! што ветра било није, иначе би половина вароши отишло. Шта се управо са пожаром овом намеравало, јошт је загонетка. Свашта се говори. Но ми се надамо, да ће власт злу овом у траг ући, и кривце најстрожијој казни подврћи." У сваком случају је занимљиво што ј§ Ненадовић у својој приповетци овако верно забележио догађај из савремене београдоке кронике. * Друга београдска прича Ненадовићев,а Безплатежни практикант, објављена од 52 до

* Велико зданије — данашња зграда Железничке дирекције у Краља Петра улици, преко пута Саборне цркве.