Opštinske novine

664

Београдсне општинске новине

Пуних пет година Србија је стајала у веома затегнутим односима са Турском. Градско питање налазило се нерешено, стајало је на мртвој тачци. И одједном, изненада и неочекивано, градско питање опет долази на дневни ред, постаје акутно и решава се зачудо брзо у нашу корист повољним стицајем околности. И ако је изгледало да се градско питање не може решити без рата, одједном, оно се решава брзо и без капи крви. До године 1867 у свима питањима нашим са Турском, Русија и француска стајале су уз нас, Енглеска и Аустрија вазда на страни Турске. Ова подела Великих сила утицала је неповољно на наше ствари, и вазда сметала нашим жељама и потраживањима. Али ова равнотежа Великих Сила, одједном се квари у нашу корист а на штету Турске. Новостворена политичка ситуација овако је сада изгледала: Аустрија побеђена код Кенигреца, у рату са Пруском, била је исцрпљена и налазила се за више година неспособна за сваку акцију. Да се Источно питање не би покренуло за време њене немоћи, без њеног учешћа, она гледа да 'задовољи Србију, знајући добро, да је мир на Балкану у рукама српскога Кнеза. И она даје миг Србији да покрене поново у Цариграду градско питање. Истовремено, са овим повољним за нас обртом у аустријској спољној политици, догађа се један повољан обрт и у турској политици. Године 1866 на Крипу избија грчки народни устанак, који турска не може лако да савлада. Порта се налази у великој неприлици и још више у бризи, да се овај грчки устанак не прошири даље и не изазове немире на целом Балкану. Порта је сада вољна да задовољи Србију, да би је задржала од сваке акције, за време док она не сврши са Грчком. Тако Кнез Михаило покреће поново градско питање и тражи градове у Србији и Порта му их без икаквих дискусија обећава и даје. Услови постављени са турске стране били су веома кратки и више формални: Турска повлачи своју војску из градова у Србији, које ће сада посести и чувати српска војска Кнеза Михаила, као верног вазала Султановог. Поред српске тробојке, на градовима ће се лепршати и црвена турска застава са полумесецом, у знак још и даљег турског господарСтва. Поред овога, Порта је много полагала на то да Кнез Србије дође у Цариград на подворење своме сизерену Султану. Ова посета Кнеза Михаила, у овоме тренутку, имала би велики значај за Турску, јер би ова посета српскога Кнеза била видан знак и доказ да српски Кнез живи у пријатељству са Султаном, што би неоспорно утицало мирољубиво на све народе на Балкану и сузбило њи-

хове револуционарне и агресивне смерове. А сигурност и мир на Балкану, у овом тренутку, када је Турска водила рат са Грчком,Турској је био неопходан. Ово су били главни, више формални услови са стране Турске, које је Кнез Михаило са мирном душом могао примити по цену добијања градова у своје руке. И тако, крајем месеца марта, Кнез Михаило је кренуо за Цариград. ПОСЕТА КНЕЗА МИХАИЛА ЦАРИГРАДУ Кнез Михаилова посета очекивала се на Порти са великим нестрпљењем и задовољством. У Цариграду су врло свечано дочекали српскога Кнеза, који сада први пут долази у Цариград, показали му своје благовоељње и своје пријатељско расположење. У пратњи Кнежевој налазила се депутација од преко двадесет најугледнијих личности. Све што је Србија у то време најбоље у политичком, државничком и војном погледу имала, сачињавало је ту елитну депутацију. Овде ћемо навести само главне личности: Министар Војске Миливој Блазнавац; српски посланик у Цариграду Јов. Ристић; државници Јован Мариновић, чича Никола Христић, Црнобарац, Филип Христић, кнежев секретар Јоксић; од војника: стари Жабарац, пуковник г. Франо Зах, Антоније Книћанин, Бели-Марковић, Бојовић, неколико млађих официра на служби у Двору и још два татарина, татар Инџе и татар Петко, у богатим оријенталним костимима. Овом одабраном депутацијом Кнез Михаило је желео да импонује на Порти и да покаже са каквим интелектуалним и војничким снагама мала вазална Србија располаже. Кнез Михаило као гост Султанов, отсео је у једном раскошном дворцу, где су дошли да га поздраве први великодостојници Турске, паше и везири. Првога петка, другога дана по Кнежеву доласку, самодржац велике Отоманске царевине, Султан Абдул Азис, примио га је свечано после селамлука, окружен многобројном свитом турских великодостојника, и тада му је ласкаво рекао: „Ја сам веома радостан и задовољан да видим пред собом једног од првих и најзначајнијег управљача једне од мојих најлепших покрајина, са којом управља тако мудра глава на срећу његовог народа и на задовољство Турске". Онда је Султан додао да његову верност и оданост високо цени и да у свако доба може рачунати у н>егову царску наклоност. Када се Султан повукао био, онда је Кнезу министар Спољних послова предао велики орден Османлије у бриљантима, окачивши му га својом руком о врат, док је војна музаки интонирала свечани марш. Тога дана био је у чгст Кнежеву прире-