Opštinske novine

Културна хроника

џићу у цркви Св. Александра Невског у 10.30 часова. Том приликом у цркви је одржао говор о Вуку јеромонах проф. г. Рајић. После одржаног помена у цркви извршено је откривање Вукова споменика у Студентском парку. Око споменика биле су извешане државне заставсј, а споменик покривен тробојним платном. Још од 10 часова многобројне и дуге поворке ученика разних престоничких средњих школа кретале су се ка Студентском парку и заузимале места, почев од Народне Скупштине па све до Вукова парка пред Студентским домом. Са рукама пуним јесењег цвећа школска омладина давала је још свечанији изглед овој прослави. У колико ое ближило подне, пространи тротоари о :;о Техничког факултета и Вукова парка били су прекриљени светом. Око 11 часова сваки саобраћај био је обустављен. Чекало се на почетак свечаности, која је одређена за 11.30 часова. До тога времена стигли су пред споменик: изасланик Њ. В. Краља, претседник Народне Скупштине г. Стеван Тшрић, претседник Оп-

Средњешкплска омладина приликом дефилеа баца цвеће на Вуков споменик

штине г. Влада Илић, министар просвете г. Димитрије Магарашевић, претседник Одбора за Вукову прославу г. д-р Александар Белић, ректор Универзитета г. Драгослав Јовановић, и други изасланици грађанских и војних власти, чланови Одбора за прославу, градски већници и претставници разних културних друштава и установа. На степеницама пред Вуковим спомеником с обе стране биле су девојке у народној ношњи из свих крајева Југославије. Тачно у једанаест и по часова свечаност је отпочела верским обредом, који је обавио викарни епископ г. Викентије Проданов са православним свештеником уз присуство поглавара старо-католичке цркве г. д-р Ника Калођере. ГОВОР Г. ПАВЛА ПОПОВИЋА После верског обреда претседник Српске књижевне задруге г. Павле Поповић одржао је овај говор: „У овом свечаном тренутку наша прва мисао иде са захвалношћу онима ко;и су помогли да се Вуков споменик подигне. Српска књижевна задруга

кренула је мисао о томе, скупљала прилоге и брижљиво настојала о свему потребном. Наш одличан вајар г. Ђорђе Јованозић изрздио је красно дзло које претставља Вука са изразитим лицем у мирном ставу човека од књиге, дело достојно и уметника и онога коме је посвећено. Бгоградска општина одредила је лепо место, уредила га јол лепдге и дала постоље уметничком делу. Напослетку српски народ има ту свој удео и тај је удео највећи. На први Задругин позив, он се одазвао свесрдно, озилат з и брзо, као ретко кад у оваквим прилихамз. Он је дао сза средства да се Задругина мисао оствари. Српски народ подигао је споменик Вуку. Имао је и зашто. Наш народ има синова којима се може поносити. У њему се рађало људи изузетних способности или виеохих дарова уопште који су у појединим областима —■ у песништву, у науци, уметности, државништву, ратништву, цркви — допирали до врло високог степена, знатно унапредили своју науку и област и оставили видна трага у њој. Сви су ти људи заслужни, сваки за свој ужи круг, и они ће у њему наћи признаље и благодарност. Али има људи који задуже не само сзој ужи круг него цео народ, који стеку признања не само просвећених него опште; таква су срећна времена у којима се они роде да дела њихова имају општу важност за целину народну. Вук је један од тих веома ретких људи. Три су велике заслуге његове. Он ;'е створио српски књижевни језих и правопис. Он је скупио и издао српске народне песме. Он је дао народно обележје српској кшижевности. Сви знамо шта за једну књижевкост значи стварање кљижезног језика и празописа. Сви знамо коју лепоту претстављају и какав утицај имају наше народне песме. Сви зназдо колика је то слава и снага имати једну књижевност с правим народним обележјем. Сви, дакле, можемо одмах разумети да су те три заслуге довољне да обгсмрте Вуково име. Додајте томе да је Вуково дело имало утицаја и у целом нашем троименом народу. Књижевност наше браће Хрвата осетила је тај утицај и велики покрет хрватског препорода, један од најблагороднијих покрета хрватске повести, усвојио је Вукоз језик, на тај се начин извело духовно јединство Срба и Хрвата. Ни Словенци нису остали ван утицаја нашега Вука. Они су још и сами сарађивали на његову делу. Копитар је био анђео хранитељ његоз. Уз Вука, дакле, и око њега настала је једна благородна духовна заједница Срба, Хрвата и Словенаца, претеча данашње држазие заједнице. То су заслуге великог човека којега данас славимо. У знак свога сећања и трајне благодарности српски народ подиже му овај споменик. Господине претседниче! У име Српске књижезке задруге, ја вам предајем споменик и поверавам га родољубивом старању вашем". Завршивши свој говор, г. Поповић је повукао за врвцу, којом је била завезана тробојка око Вукова споменика. Врвца се прекинула, тробојка је спала са споменика. Пргд присутнима се указао споменик Вуков од туча, на високом постољу од мрамора, са натписом: „Вуку — српски народ". — Слава му! одјекнуло је са свих страна.