Opštinske novine

Некролози

•ј* Војислав Н« Томић

Војислав Н. Томић, армиски генерал, командант Београда, замешеник Првога Краљевског Намесника, извршио је самоубиство 10 новембра 1937 год. око једнога часа по поноћи, од чега је и умро, те је сахрањен 13 новембра 1537 год. у Београду, са великим почастима. Рођен је 24 октобра 1876 год. у Крагујевцу, у кући сиромашних родитеља Никодија Томића кафеџије и матере Симке. Ту је завршио основну школу и 6 разреда гимназије. Ступио је у Војну академију 1 септембра 1895 из које је изашао као пешад. потпоручник, 19-ти у рангу, 2 августа 1898 год. Произведен је за армиског генерала 17-ХП 1930. „Војислав Томић, био је један од оних из плејаде предратне генерације српских официра, који је цео свој живот посветио добру свога народа и за кога су постојали и коме су били ,,Краљ и Отаџбина" изнад свега, пре свакога и над свима". Био је честит човек и велики војник: Као човек — миран, скроман, отворен и искрен, добар друг. Као војник, још у првим годинама службе истакао се као одличан официр, веома дисциплинован, савестан, озбиљан, у схватању дужности, старешина лепих квалитетд, а у рату спреман, опрезан, лично врло храбар и енергичан, хладнокрван и присебан, строг и правичан. Провео је у војсци 42 године — стално у трупи, стално у строју, стално у борби. Никада кажњаван, никада чак ни опоменут. Увек само истицан и похваљиван. Био је од 1 јануара до 1 септембра 1907 год. ордонанс официр Њ. Вел. Краља, а по том до 2 априла 1912 год. командир чете у пешадији и на служби у штабу пука у пешадији, до почетка Првог балканског рата 1912 год. командант батаљона у пешадији. За време ратова: У Балканским ратовима — првом и другом рату 1912/1913 и 1913 год., командовао је батаљоном у 12 пешад. пуку и био је командант 1 комбинованог пука Шумадиско-албанског одреда, који је оперисао ка Јадранском Мору у правцу Драча и Св. Јована Медуанског преко Призрена. Заступао је извесно време и начелника штаба тога одреда. У Светском рату, 1914—1918 год., командовао је у почетку батаљоном 12 пешад. пука, а по том постаје комалдант 11 пешад. пука „Вожда Карађор-

ђа" с којим остаје стално све до 1 априла 1919 год. до дана саме мобилизације, када је на челу својих јунака, витезова, увек ведра чела, уздигнуте главе, поносит као Шумадија што је увек била, био вазда први међу првима, био понос војске, понос Шумадије и Србије, дика Југословена. Сећају се многи како се он славно борио са својим 11 пешад. пуком „Вожда Карађорђа", са својим Шумадинцима, против силне аустроугарске војске, коју је победио код: Шапца, код Лескића Механе, на реци Добрави. — О чему стоји написано и у ратним дневницима 6, 44 и 84 пешад. пука IV будимпештанског корпуса Аустро-угарске војске. Прелази 6-1Х-1914 год. на чамцима са пуком Саву код Подгоричке Аде, разбија 32 аустроугар. ландвер. пук и преко Обрежа стиже код села Попинаца и Пећинаца — где води огорчену борбу. Ту наноси тешке губитке непријатељу (само претходница 92 аустроугар. пешад. рука губи 14 официра и 501 војника), па се са евојим пуком враћа у Мачву, где код села Причиновића наставља борбу дан>у и ноћу од 19(6)1Х до краја октобра 1914 год. Бори се у повлачењу новембра 1914 год. на Мишару (код Шапца), на Церићу, код Уба, код Степојевца, где наноси аустроугарској војсци тешке губитке. Када је отпочела контраофанзива Српске војске 20-Х1-(3-ХП)-1914 год. као на крилима лети са својим 11 пешад. пуком „Вожда Карађорђа" с положаја на положај. Тада буде и рањен. Несрећне 1915 год. на челу свога 11 пешад. пука „Вожда Карађорђа" са северног фронта Србије буде послат на јужни фронт према Бугарима. Одатле га са пуком враћају од Пирота преко Књажевца и Ниша у помоћ трупама, које воде борбу код Смедерева. На Врановом Брду 13(1) октобра 1915 год. у 16 ч. са својим пуком смењује 5 пешад. пук I позива и већ сутра дан 14-(1)Х-1915 год. води сјајну борбу, у којој огромна надмоћност непријатеља у артилерији и у митраљезима ствара пустош у редовима његовога пука. Борба се водила цео дан на живот и смрт, где су борци показали чудо од храбрости. Ту је борбу описао Ралф Бате аустроугар. официр овако: ,,Док је трајала јака припремна артилериска ватра, код непријатеља је владала мртва тишина. Ниједног пуцња, ниједног знака живота — ништа. Али у тренутку кад су Бранденбуржани прешли на јуриш, са српске стране настаде паклена ватра, која покоси читаве редове пренцлавских мускетара. До 400 метара наше чете у бесним скоковима приближише се српској пешадији, али, ту на бриеаном простору, под најтежим губитцима, беху присиљене да легну. И 24 пешад. пук који удари с леђа, би заустављен ватром и потражи заклон. Понова батерије сручише ватрени талас на српске положаје. У сумрак, потпуковник Еделбител затруби сигнал:

Армиски\генврал Војислав Н. Томић