Opštinske novine

790

Београдске општинске новине

Стојим као прикована. Једна мисао обузима ме сву — можда је то његова цокула. Радост и туга, и дубоко поштовање и силна нека, необуздана чежња — све се то наједном у мени пробудило. Не кажем „оче", али _бих хтела да помилујем цокулу, па пружам руку и остајем тако приљубљена уз дебело, скупоцено стакло излога. Можда сам тако стајала дуго, а можда и сасвим мало, али свет — свет ми се за то време преобразио. У мени нема више сумње, нема двоумљења. Високо дижем главу, идем право, сигурно. Тако сам поуздана и тако горда. Нису те куће и те улице заслуга људи што су

сад око мене. У темеље свега што имамо зазидане су хиљаде и хиљаде таквих цокула, И нека ме нико не гледа мрко, нека ми не замера за понос што осећам, нека зна мој послодавац да нисам ја та која капитал гради на таквој цокули. Ноћ је пала. Седим крај прозора наше мале собе. Силно сам богата, најбогатија. Верујем у величину очеве жртве. — И топло ми кад помислим да тамо, између високих зграда и много светлости, заклоњена дебелим стаклом излога, стоји намучена цокула једна — можда његова. Олга М- Бандић

илпцс БЕОГРПДП 19<5 ГОДИНЕ УДРУЖЕЊЕ БРПНИЛДЦП БЕвГРИЛа

Г' НОСТУРОВИМИ БРИН