Opštinske novine

Кроз старију п новију литературу о Београду „Је уоиб еспз 4гев 1агЈ, ^иапс! 1а пиИ б'Шшшпе, 1Јп {еб1оп Је с1аг1ез {гапсћИ 1е роп1 поиуеаи. Бе Ве12гаЈе а 2етоип с!е8 1ит1еге8 сћеттепЈ, Сотте Јеб боиуешгб аи Ш тоиуеп^ Је Геаи". * (Је уоиз еспб 1е бојг) Је Оатргегге „УЛг Бетићеп ипб ћеи1е 1,апс15сћа11еп ги ће^геНеп ипс! ги 1ебеп \ује Мепзсћепј*е8сћјсћ4е, лује Меп8сћеп^е81сћ1ег. \МјеУ1е1 тећг посћ Љискеп 81сћ 1п Јеп 51а<11;еп \У111е 1,е1с1еп. ОШск, Уепггип^еп ипс! Шипвсће јћгег Ве\уоћпег аиб". ** (ВегНпег Та2ећ1а11, 1934)

У вези с постављеном темом — Кроз литературу о Београду, — чини ми се да ништ.а није згодније него почети оним речима којима највећи савремени приповедач, норвешка кн>ижевница Селма Лагерлеф, почиње једну од својих лепих књига у којој даје објашњење о свом целокупном књижевном раду (сличност, у конкретном случају, потиче од предмета, не од писца): „Била једном једна легенда (сага) која !је хтела да буде испричана и пренета у свет. Ово Је било природно, јер је легенда знала да је већ давно сазрела. Једни су припог могли њеној изградњи великим делима; други су допринели свој удео тим што су ова дела поново прШоведали■ Недостајало је само да се нађе нетко ко ће је сложити у достојну целину, како би у одговарајућој опреми могла кренути на свој пут по свету, да је свет упозна и види"... И Велика Легенда Београда, у чију су ос|нову уткана такО велика и многобројна дела, толике патње и напори, има право да у достојној опреми крене светом. У нашој књижевности истиче се да тај велики час за Легенду Београда још није дошао, јер Велика Београдска Легенда још чека на свог писца Ујединитеља, али зато ипак и фрагменти те Легенде — а то ]е оно чему је ова тема посвећена, литература која јз о њој досад изашла, — садрже у себи многу велику и светлу искру, која ће и касније остати у њој уткана.

*) Пишем вам врло касно, у расветљеној ноћи. Над новим мостом трепере снопови светлости. Од Београда до Земуна, као успомене, Светла лебде на покретној воденој нити.

**) Ми се данас трудимо да пределе схватимо и да их разумемо као историју људи, као лица људска. У колико се знатно већој мери у градовима испољавају воља, бол, срећа, заблуде и жеље н>ихових становника.

* * * Уочујући старију и новију литературу о Београду, осећа се на сваком кораку тежина задатка, !која се сваком па и најскромнијем писцу намеће. С једне стране стоји необично бурна и компликована прошлост Београда, а с друге стране не мање компликован, не мање тежак новији период у историји његовог развоја и постанка. Писати о ономе што се збивало око његових старих зидина, а не дотаћи се и општег збивања с којима су сви ови догађаји стајали у вези, или, писати о Новом Београду, а оставити по страни његову прошлост, прећи преко његових малих улица и уличица, што су их нове и модерне данас скоро већ прогутале, чини се немогуће. У том настаје замршени комплекс питања, који задатак сваком Писцу — било историчару војном, или културном, љубитељима кроника, приповедачу или романописцу — знатно отежава. Старија литература о Београду има у главном тројак карактер: 1 — карактер војне литературе 2 — карактер путописне литературе 3 — карактер монографске литературе (тј. оне литературе, која се у главном бави једним лицем, једним догађајем). Новија литература показује далеко већу диференцијацију. Уз историјску, описну и монографску, појављује се приповедачка литература, у којој се уметничкој синтези догађаја, уметничкој фикцији додељује главно место. Упоредо развија се и нова научна литература, која проучава Београд с комунално-социјалне и урбанистичке стране. У свакој овој појединој груии истиче се понеко централно дело, или неколико главних дела око којих се остала групишу, било као дела која су од њих зависна — јер користв.