Opštinske novine

У&фЏЦ? • • • — Дневник једног инвалида (Роман из бсоградсног живоШа — награђен на књижевном конкурсу Грацског поглаварсшва Београд) (Наставак) 77 - ЗЛОЧИНАЧКИ УМИШЉА]

На Јелнсаветин позив Миша је јутрос допутовао. Нзих двоје праве неку заверу из које су мене искључили. Муче ме најгора страховања. Јелисавета је тврдоглава. Само ме Мишино присуство мало умирује. Ужасно је ово чекање на опасност која треба да дође. Имам скоро утисак као у рату, кад густа магла непријатеља чини невидљивим, па човек апсолутно не зна с које стране и кад ће пасти бомба. Свршило се. Осмога дана после Осаковићевога повратка. Јелисавета јз остала здрава и читава. Победила је, и сад је слободна. Криминални тип ишчезао је из наше куће за увек, — али како, и по коју цену! Сирота моја Дуда. Да је бар тога последњег удара остала поштеђена. Она је тако измењена и тиха... Сасвим је сломљена. Тај Стеван није поштедео никога од младих Николића, — сем Бобе, која је толико негативна да је са њоме могао поступити са једном врстом пријатељскога обзира. Могао бих га упоредити са пламеним језиком: ко му дође у близину, и кога он додирне, носи опекотину као обележје. Доиста, као пламени језик дејствовао је овај Далматинац. О правој трагедији Јелисаветинога брака и о мирној борби младе жене против покварености њенога мужа ипак нисам имао појма. Моја братаница је са упорном истрајношћу и ретком храброшћу ишла своме циљу, и на крају је доиста ослободила нашу кућу тога опаснога нечовека. Не, ни појма нисам имао за шта је све Стеван способан, и како се смело^ моја Јелисавета упустила са њиме у борбу. То је био двобој на живот и смрт. Још и сад коса ми се диже на глави кад помислим на последњи догађај. Јелисавета се трудила да према Стевану буде увек подједнако љубазна, — чак и онда кад га је упознала у његовој правој бојн. Знала је да је њена љубазност једино оружје којим може отклонити Стеваново неповерење. А схватила је да је Стеван безобзирно само једно хтео: да, по сваку цену, задовољи своју грабљивост. Јелисавету је њен брак душевно сломио. Али нада да ће добити дете иоказала јој је будућност у сасвнм другој боји. И све нгго је потом : гислила и радила дога-

ђало се са мишљу ша мало створење, коме ће у будуће морати да се посвети. А Стеван, опет, задовољио је први део своје сујете: постао је члан једне угледне београдске породице, једне од оних поштених патријархалних српских породица, заосталих ив предратнога времена, које, уместо племства, носе, ]] Нуној мери, све оне отмене особине којс смо навикли да Придајемо племству. Помоћу наше породице добио је он приступ у затворене највише кругове нашега друштва.. Брзо је успео да се добро осигура и новцем,. — на начин као онога коцкарскога вечера код Јелисавете, коме сам ја тако нежељено учинио крај. Кад је имао пуне џепове, стајала су му отворена врата оних покварених богатл кругова где је и дању и ноћу могао да се предаје коцкању. А њему коцкање није било страст, него само циљ да зајази своју жудњу за новцем. Кад се приближило време да Јелисавета добије дете, предочио јој је муж, својом виртуозном речитошћу, да смо сви ми људи смртни, а да се она порођајем излаже једној опасности по живот. Зато би добро било да среди спољне прилике. Одавно већ уверена у негативност његових особина, прозрела га је она тога пута до дна његове покварене душе. Али обдарена самосавлађивањем, и готова да иде до крајњих граница, да би тако повратила своју слободу, она је тобож добровољно прихватила његов предлог, и, по његовим упутствима, написала тестамент сходно коме, у случају њене смрти, цело њено имање припада Стевану. То се догодило крајем јуна 1935 г. Јелисавета ми је признала како и поред све своје душевне јачине, од тренутка кад је узео себи тестамент, није могла да се ослободи страха. Осећала је да јој прети опасност од Стевана. У часовима када је мислио да га нико не посматра, гледао је он своју жену хладно, као смишљајући шта би са њоме могао да учини. Једна свирепа и неумитна цота око његових чврсто стиснутих танких усана, говорила јој је јасно: „Кад ти не би постојала, све би припало мени, и нико ми не би см'ео ништа више заповедати". — Осећала сам, из дана у дан, и из часа у час, чика Војо, признала ми је доцније Јелисавета, — да он жели моју смрт, и да му је та жеља постала