Opštinske novine

ј 0К44&4Ц4Ф/

Сјр^АфААА ^Лз^ђАА

ФФФ

— Дневник једног инвалида (Роман из београдског живоШа — награђен на књсжевном конкурсу Градског ВоГлаварства Београд) (Наставак) 72 - ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ САВЕСТИ

Пролеће, 1936 г. Почетак једне нове епохе за моје драге сроднике, али не за мене, — бар не на овоме свету. Ово је моје последње пролеће... да, да... Постајем све слабији. И срце ми сустаје. Али душевно ми је тако добро. Имам и разлога за то. Подмукли болови који су често читаве дане и ноћи мучили моје тело, тако да су ми грашке зноја обливале чело, нестали су већ од дужег времена и скоро су забора,вљени. А, сем тога, у нашој кући опет влада ведро расположење и срдачност. Срећан сам штосам то доживео... Дуго нисам нанисао ни реда. Био сам и физички и психички исцрпљен од последљих догађаја. Зато сам уживао у тишини која је после њих наступила, и безбрижно сам тонуо у њу. А, уз то, хтео сам да причекам и видим је ли код нас коначно зацарио мир. Он се збиља успоставио... страхоте су завршене. Прошле године мој дневник обогатио се многим листовима. Добио је за чудо велики обим. Г? Али у исто време обузима ме осећање ме- % ланхолије. Шта све нису издржали млади чланови ове старе, можда најстарије куће нашега Ееограда! А и ја са њима. Коста, Саша и. Јелисавета били су бурно завитлавани точком судбине што вечно кружи и никад не мирује. Није од њега остала поштеђена чак ни Дуда, то невино дете. ' Веровање у старо златно доба није постало из ваздуха. Лудачки темпо мотора садашњице дочепао је и људске животе. Све јури и жури некуд. „Само напред", гласи девиза данашње младежи. До размишљања она уопште не долази, или тако ретко да се о-

свешћује тек кад је судбина доведе пред какву катастрофу. Модерно време и његове последице, фаталне по данашњу омладину, пробудиле су у мени једну симболичну слику из моје младости. Баштован Марко који је тада, као и ја, био дечко од дванаест година, заложио би ватру у воћњаку, у близини бунара, на земљи. И кад би суве гране почеле да пуцају и да се распаљују, узео би он сито, бацио би у њега шаку малих шиљатих кукурузних зрна, и тресао сито са зрнима над пламеном. Од пламена почела су да се распрскавају кукурузна зрна једно за другим, и одскакала су тако високо да су често испадале из сита као снежне ваздушасте куглице. (Кокице, печене у кући, биле су највећа посластица за мене, браћу и Насту). Сад ми се време овога двадесетога века чинп као пламен. Колебљиво тле садашњице личи ми на оно сито. На томе тлу, младеж се жури да одржи равнотежу, али често испада из оквира живота. И моји сродници су приликама, околностима, забуном, незнањем, случајем, једном речи точком судбине, били завитлани изнад вулканскога земљишта живота. И они су, у залетноме скоку, тврдо пали на земљу, а ,из унутрашњости њиховога бића покуљао је животворни млаз, кроз мртву љуску њихове збуњене прошлости. А њихова измучена душа прекалила се, и постала је бела и племенита, налик на пену кокице. Рука провиђења подигла их је, и они су постали просветљени и спремни за последње своје опр-едељење — за остварење свога будућега живота у пуноме сазнању и расветљености. А бесни темпо удеса нашега модернога времена изгубио је своје дејство за искушану децу моје