Opštinske novine

Уллетнички и друштвени лик Ђ. Јакшика

277

ћао и у својој песми „Калуђери" реагирао речитом апострофом: „Глед'о сам вам метаније, Кад варате Бога жива; Глед'о сам вас где се пије, Где се једе и ужива. Слуш'о сам вас кад кунете Своје стадо, своје верне, И кад тајни призовете Лииемерни — лицемерне..." У сличном расположењу, само другим поводом, он је свакако писао и своје познате стихове: „Ћутите, ћут'те! С пером у руци Стек'о сам себи у роду глас; С крвавом сабљом на бојној муци Бољи сам био — бољи од вас." „Бољи од вас," — у томе је цела ствар, тако чест мотив сукоба између уметника и његове средине, етички проблем песника у друштву и животу. Јакшић је тај проблем боље формулисао но што су учинили стари, у својој драгој и класичној изреци: „ез* с1еик т пођ18." Нека нам добри Харитон Јовановић, блажене памети и стварних заслуга за српску културу, опрости, али песници су одавно и вољно сишли са својих „божанских" висина, и са Парнаса. Имају они, и кад су најбољи, својих недостатака, мана, сујета, својих грехова младости и старости. Ко би у то и посумњао? Ако у правим песницима има нечега божанског, то је само њихова неискорењива тежња за слободом и правдом, овде, на земљи, у друштвеној заједници људској. Једно или — или, алтернатива која се сама поставља давнашња је и врло проста. Или нам је та тежња потребна, и онда су нам 1рзо {ас1о потребни и прави песници као истрајни, непопустљиви и верни војници под том заставом; или нам стварно та тежња није потребна, и у том случају права поезија губи свој значај, па онда и свој га180П сГе1:ге. Само, слобода и правда су једине ствари који не трпе насиље и лаж; а модерно друштво се све више претвара у широко изаткану мрежу насиља и хипокризије. Је ли ико сцену социјалних односа приказао илустративније, верније и модерније од нашега песника у меланхоличноме диалогу са визијом мртве мајке: Ил' можда мислиш: ,,Та, добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваџом. Међ' људима је, међу ближњима..." Ал' зло је мајко, бити међ' њима. Под руку с злобом пакост путује, С њима се завист братски рукује; А лаж се увек онде находи

Где их по свету подлост проводи; Ласка их двори, издајство служи, А невера се са њима дружи... О, мајко, мајко! Свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан. То песимистичко гледиште на живот и негативна процена његове вредности претстављала би, по једноме модерноме психологу и лекару, недавно преминуломе Алфреду Адлеру, онај неуротични став уметника, карактеристичан по издвајању неуротичнога типа из друштва и по његовоме одбацивању „захтева заједнице". Ми сматрамо да је то етички став песника према тим захтевима, што, у неколико, признаје и Адлер. Само, ми не мислимо да је етички став неуротичан, то јест болестан, иначе бисмо се од свакога морала и од свих захтева у корист социјалне правде морали лечити. Тај логички закључак није досада нико извео, па ни сам Адлер. А кад је тако, кад друштво прихвата нужност моралних нор-

Споменик на гробу Ђуре Јакшчћа, на београдсксм Новом гробљу