Opštinske novine

276

Београдске општинске новине

Војводину крајем XVII и током XVIII века, решени да сачувају своју националну индивидуалност, веру, слободу. Покушаји са редовним школовањем малога Јакшића нису успели; очеве намере да изучи занат исто тако. Али је његов немирни темпераменат, у коме су вриле сасвим личне способности и могућности, нашао свој природни пут кроз уметност: прво сликарску, затим поетску. Слаб ђак у гимназији, Јакшић је врло рано показао дар за цртање и сликање. Срећан што у своме сину види једну, па још изузетнију способност, отац га 1846, да у темишварску школу цртања, затим, 1847, у пештанску сликарску академију. Јакшићеви учитељи, Дунајски у Темишвару, и Марастони у Пешти, имали су само похвалних речи за таленат и успех младога уметника. Али је тада наступило оно што се није могло предвидети. У Европи су настали бурни политички догађаји од 1848. Ветар револуције, који је дувао из Париза, захватио је Средњу Европу и спустио се до обала Саве и Дунава. Српски народ у Војводини, иза кога је стајала хипокризија тадашње Аустрије, нашао се, прса у прса, у борби са Мађарима. У неједнакој борби нашега ненаоружаног народа у Војводини, недовољно потпомогнутог трупама Книћанинових добровољаца из Србије, са организованим војничким снагама Мађара Срби су, на плодним равницама Бачке и Баната, понова показала своју традиционалну храброст и пожртвовање. Као дечко од 17 година, у редовима добровољаца је и Јакшић. У својој раној младости он је већ побрао горке плодове искуства и жалосне утиске од попаљених села, крви, угашених домаћих огњишта, материјалне и моралне беде, свирепости живота. Отац му је био пред вешалима, кућа унишгена, школовање прекинуто. Оно је, до душе настављено од 1851 до 53, и још једанпут 1861—62, у Бечу. Управо у његовом предграђу, пошто је Јакшић 1861 становао у ^1ес!еп, РеИ^аззе, бр. 264, III спрат, 2-ге степенице, стан 42, а 1862 опет у ^1ес!еп, 1-атрег18§а8зе, бр. 743, први спрат, соба бр. 10. Из писама Ђуриног брата Максе од 6 априла и 3 маја 1861 види се да је постојала нада да Јакшић оде у Париз, пошто се у то доба тамо бавио познати Ђурин пријатељ, Харитон Јовановић. Ове наде се нису оствариле, највероватније из разлога материјалне оскудице; а затим, сам Јовановић се брзо вратио из Француске, пошто видимо, из његова писма од 7 јануара 1862, да је у Бечу, одакле пише Ђури да ће се старати да једну Ђурину слику, која се код њега налази, прода: „Надам се да ћу и ту, као и пређашње, у новац претворити моћи..." А даље: „Радујем се да се како кичице тако и српског Парнаса верно држите." Било како било, Јакшић је 1862 опет у Србији, одакле до краја живота није више излазио. Његово академско школовање било је нередовно, испрекидано, недовршено. Та го-

дина претставља у животу овога песника значајну прекретницу. До 1853 Јакшић је био само сликар. Од 53-ће до 62-ге и сликар и песник. Од 62-ге он се само узгред занима сликарством; у њему преовлађује песник и књижевник, који ће у историји српске књижевности XIX века заузети једно од најугледнијих места. Отада настаје и његова напорна борба за одржавање егзистенције и породице, његов интензиван рад, не само на поезији, већ и на драми и приповетци, и потуцање по забаченим селима и мртвим варошицама као учитеља и наставника цртања по средњим школама. Изгледа да се тада у њему зачела и кобна болест која га је отерала у гроб, пошто га је претходно наводила на извесне ексцесе према себи, свакако претераном употребом алкохола, што му је у паланачкој средини, па и у круговима интелигенције, стварало рђаву репутацију. У опширном писму Стојана Новаковића од 30 августа 1864, које је у главном посвећено Новаковићевим погледима на драмску уметност и његовим примедбама на склоп и историјску верност Јакшићеве „Јелисавете", налази се, при крају, и овај став: „Макар да си ти јаке конструкције, немој ти тако олако узимати пљување крви. Хоће та болест и најјачега да превари. Само хвала Богу те си се оставио пијанчења. Да хоћеш остати постојан, па нити би те више узнемиравало то пљување крви, нити би ти се положај могао тако ниско спустиги, као што је нажалост досад бнвало. То је била једна црна љага на твојем поштеном карактеру..." Шта би се о оваквим закључцима, погледима и саветима Новаковићевим могло рећи? Они су свакако врло добронамерни, али и врло наивни. Добронамерни, јер су потицали од неоспорнога пријатеља песниковог; наивни, јер су далеко од сваке стварне, психолошке, етичке или педагошке основе. Да Јакшићево тренутно одавање пићу није било саветно, ни корисно, то је ван сваке сумње; међутим, да је то била некаква „црна љага" на његовоме „поштеноме карактеру" — то јако личи на морал паланачких ћифтица и калуђерску хипокризију. Ако је пио, Јакшић је то чинио само на своју личну штету, не шкодећи другима, а на то је имао права, Уосталом, он то није крио. Зато су дубоко импресивни и бацају на то питање сасвим друкчију светлост, његови горки стихови: „Пијем, пијем... ал' у пићу, Још се никад не осмену, Као да је рујним вином Бог полио хладну стену." Има, међутим, према тој његовој мани, која је тешко осуђивана, других, већих, страшнијих, правих грехова, које друштво чудним начином, не осуђује. Јакшић је то видео, осе-