Opštinske novine

286

Београдске општинске новине

сведоче и изјаве саучешћа знаних и незнаних, од којих се у овој колекцији налазе две врло дирљиве, као и одбор који је, одмах после смрти Ђурине, основан за издавање целокупних дела песникових и помагање његове породице. Али ова искра искрене жалости и саучешћа није дуго трајала, брзо се угасила. Песникова породица пала је у заборав. О томе речито говори писмо Јована Јакшића, брата Ђуриног, упућено Тини Јакшић, у коме каже да му је жао што се на одбор тужи и чуди се да се, од толиких Ђуриних пријатеља, само Таушановић за њих заузима. Зет Тинин, Ђура Шакрак, парох, у писму од 27 априла 1879, каже да је примио њено пуно јада писмо и пита је шта је било са скупљањем прилога и колико има пензије. У писмо од 15 новембра, исте године, Јован Јакшић се чуди што тако малу пензију прима. Истине ради, морамо навести да су Ђурина браћа: Јован, Венијамин и Макса његову породицу материјално често помагали. Ти новчани прилози нису били велики: 20 форината, 30, 35, како су кад били у могућности, а то није било довољно за једну породицу од пет чланова. Ђура је после смрти оставио четворо деце: 1 Милоша, Левицу (Милеву), Тијану и Белуша. — Тешка, готово трагична, била је судбина ове деце.

ЈРНјВШј МЈЈВИИИЈВ

м ј У 6

III V.

Тијана Војислава Илића, рођена Јакшић Тијана је, као што је познато, била удата за песника Војислава Илића и умрла врло млада. Милошу не иде школа, одлази

на занат и често остаје без посла. Јован Јакшић у једном писму Тини каже да за Милоша за сад нема посла, већ нека иде у Влашку и добро „испече занат". Ђура Шакрак, у писму од б марта 1880 из Мајданпека, јавља да за Милоша тамо нема рада, јер су окна затворена и тражи да му јави који је занат учио, ковачки или шлосерски. Други син Ђурин, Белуш, наследио је, изгледа, нешто од очевог дара за сликарство и песму. У једном писму, без датума, упућено стрицу Јовану, са пуно радости пише да ће скоро ићи у Француску да „учи моловати" и да учи француски, немачки и италијански. Професор Силађи даће му, пише, препоруку за љубав милог и доброг покојног „бабе". Ова се његова намера, нажалост није испунила. У овој колекцији налази се и једна његова песма од две строфе коју шаље уреднику (не зна се коме) да је прегледа, па ако је добра и да је штампа. У писму од 19 септембра 1879, Јован Јакшић јавља Тини да су се Стева Поповић и Арса Пајевић заузели за Белуша и нашли му место код неког мађарског професора где учи цртање, „кад му већ школа не иде од руке". Али и ту Белуш није остао дуго. 22 новембра 1879 Јован Калтнар, учитељ из Новог Сада, пише Тини да неће више држати код себе Белуша, „јер је јак противник Мађара и једнако пх грди" и додаје да Белуш никад неће бити онакав човек као што му је покојни отац био. — Истина да оно што је овоме учитељу изгледало страшно: бити противник Мађара и грдити их, нама изгледа симпатично и у томе видимо још једну од оца наслеђену врлину: патриотизам. У једном писму Белушевом стри- \ цу Јовану јавља да ради београдским госпо- \ ђама и господи фотографије, а да Тијана учи код њега цртање. Писмом од 5 августа 1882 из Београда, јавља стрицу да је болестан, кашље, има грозницу, 16 августа исте године моли стрица да му пошаље новац, јер се због болести задужио у апотеци. У другом једном писму пише да више себе у огледалу не може да позна, да никуд не иде, јер га на улици с.ви познаници питају зашто тако изгледа. Умро је у двадесетој години. Из ових писама видимо под каквим су околностима наши уметници и књижевници живели и стварали, како их је ондашња средина мало разумевала, и да су се прилика од тада, у том погледу, врло мало измениле, тако да су ова писма још данас увек актуелна. Ђурине песме, после ових писама, су нам много ближе и разумљивије, а његов песимизам оправданији. Имао је, дакле, пуно права када је певао: О, мајко, мајко, свет је пакостан, Живот је, мајко, врло жалостан: Ћоса Радовановић.